Аристотел на Гори Сен-Мишел

ИСТОРИОГРАФСКАПОЛЕМИКА
Колико хришћанска Европа дугује исламској цивилизацији у погледу преношења грчке античке мисли и културе? Какав је био утицај Византије на западно хришћанство у средњем веку? Књига реномираног француског стручњака за средњи век, универзитетског професора Силвана Гугенхејма под насловом „Аристотел на Гори Сен-Мишел“, коју је недавно објавила париска издавачка кућа „Сеј“, настоји да пружи нове, радикално другачије одговоре на та и таква питања. Гугенхејмов приступ проблематици, а пре свега његова основна теза коју развија и доказује у књизи, јесте да средњовековна Европа никада није прекидала везе са хеленским изворима и да је, у очувању тих веза, посредничка улога арапско-муслиманских учених људи била – насупрот распрострањеним историографским идејама – споредна, ако не и занемарљива.

Учени муслимани, познато је, преводили су у 12. веку античке ауторе са грчког на арапски, да би потом те манускрипте, веома присутне у муслиманској Шпанији, нарочито у Толеду, хришћански свештеници и учени људи преводили на латински. Гугенхејм ту преносилачку улогу образованих људи из исламског света ничим не оспорава, али сматра да јој се придаје претерано велики значај. Насупрот томе, доказује да су, вековима пре Толеда, књиге старогрчке филозофије, науке и медицине биле превођене директно са грчког на латински језик. Што се тиче преводилачке школе у Толеду, Гугенхејм јој одриче кључни значај за враћање европског Запада хеленском наслеђу, посебно Аристотеловим текстовима, чије ширење у Европи 13. века је играло одлучујућу улогу у интелектуалним припремама ренесансе.

Тајна општинске библиотеке

Он тврди да је та улога припада италијанском свештенику Жаку од Венеције који се, по повратку из Константинопоља, где је живео, замонашио у манастиру на Гори Сен-Мишел, на граници између Нормандије и Бретање. У том манастиру, од 1127. до смрти 1150. године, превео је са грчког на латински готово читавог Аристотела, укључујући дела „О души“, „О памћењу“, „Физику“ и „Метафизику“. Учинио је то више деценија пре него што је Аристотел преведен у Толеду – са арапског. Резултат гигантског рада Жака од Венеције у манастиру Горе Сен-Мишел су манускрипти који се данас чувају у општинској библиотеци у оближњем Авраншу, који су преписивани и слати на разне стране тадашње Европе. Ти преводи циркулисали су у Француској, на северу Енглеске и у Немачкој. Тома Аквински користио је, поред осталих, преводе Жака од Венеције, открива Гугенхејм, називајући Монаха пореклом из Венеције „кариком која је недостајала у преласку од аристотеловске филозофије грчког света на латински свет“.

Жак од Венеције, за којег је мало ко чуо, каже на другом месту Гугенхејм, јесте „човек који заслужује да му име буде великим словима написано у уџбеницима културне историје“.

У књизи која носи поднаслов „Грчки корени хришћанске Европе“ Гугенхејм посебно инсистира на везама латинског света и Византије, за које тврди да су биле много значајније него што се мисли на основу расположивих извора. Средњовековни учени људи знали су, каже он, да се порекло хришћанства налазило у византијском свету. „Контакти између Византије и Запада, преко појединаца миграната или односа са Западњацима који су боравили на лицу места – италијанских трговаца, амбасадора немачког царског двора, свештеника или лаика који су тамо долазили да би учили – омогућили су да се у Европи рашире елементи грчке културе“, пише он.

У очувању веза латинског света са Византијом, односно хеленском културом и филозофијом, изузетно значајну улогу одиграли су Сиријачани (Syriaques), хришћански арапи, који су уобичајено говорили грчки (језик културе и царске византијске администрације) и сиријачки (језик арамејских хришћана који су живели у Сирији, Ирану, Ираку, Месопотамији…). Њима, Сиријачанима, Гугенхејм приписује и кључну улогу у преносу верских, филозофских или научних текстова са грчког на арапски језик. Источни хришћани, Сиријачани, превели су дела старих Грка на свој језик још у 4. веку, да би их од 7. века и муслиманске окупације преводили на арапски. „По својој структури, сиријачки је језик близак хебрејском и арапском, што ће олакшати улогу преводилаца приликом транскрипције на арапски језик грчких дела већ преведених на сиријачки. Сиријачани су, у ствари, били суштински посредници у преношењу на арапски језик текстова учених људи античке Грчке.“

Али, иако су стари Грци превођени на арапски, веза између ислама и грчког знања није прелазила праг одређен принципима записаним у Корану. Грчка је била свет радикално стран исламу, из политичких разлога (због антагонизма с Византијским царством) и, још више, културних разлога. Грчка мисао далеко мање се оплодила у муслиманско-арапској цивилизацији, која је била под утицајем источњачких традиција, него у Европи чија дуга културна историја је обележена непрестаним обраћањем античком грчко-римском наслеђу, поручује Гугенхејм.

Петиција 54 научника

У суштини, књигом „Аристотел на Гори Сен-Мишел“ Силван Гугенхејм демантује становиште према којем је античко знање, после помрачења у Европи, заблистало у муслиманском свету да би отуд било поново пренето на Запад. „Теза о хришћанству које је било у закашњењу за ’просветљеним исламом’ ближа је идеолошком становишту, него што је резултат научне анализе“, каже Гугенхејм. Он, такође, релативизира оно што ислам дугује грчкој култури. Према његовом становишту, није било никаквог проблема да муслимански научници развијају, на грчким темељима, логичко, математичко и научно резоновање, док се то не би могло рећи за политику, право и морал, области које су пролазиле кроз сито религијских принципа ислама.

Управо ти Гугенхејмови закључци – да средњовековна хришћанска Европа не дугује исламу и да ислам није искористио наслеђе грчких мислилаца за свој сопствени развој – изазвали су живу полемику у историјским и филозофским круговима Француске. Једну од најбурнијих реакција представља петиција 54 историчара, филозофа, научних истраживача и професора универзитета, који оповргавају закључке аутора књиге „Аристотел на Гори Сен-Мишел – Грчки корени хришћанске Европе“. Они кажу да је Гугенхејмова тврдња како би средњовековна хришћанска Европа „следила исти пут чак и у одсуству свих веза са исламским светом“ супротна „савременој научној струји која придаје значај различитости превода, мишљења, дисциплина, језика, размени“. Критичари Гугенхејмовог дела замерају аутору и што је своје истраживање концентрисао на период између 6. и 12. века, искључујући 13. и 14, векове суштински важне за његову тему. „Тако је мање тешко претендовати како интелектуална и научна историја хришћанског Запада не дугује ништа исламској историји“, упозоравају они.

Најкрупније замерке Гугенхејму односе се на супротстављање двеју цивилизација (хришћанске и муслиманске) дефинисаних преко религије и језика, чиме оне могу само да се међусобно искључују.

 Затечен вирулентношћу и природом замерки, Гугенхејм се нарочито потрудио да демантује да је књигу написао са исламофобичних позиција. „Ја само објашњавам како, без сумње, није било утицаја Аристотела и његове мисли (у муслиманском свету) у областима као што су политика и право, у периоду од 8. до 12. века. То ни у ком случају није критика арапско-муслиманске цивилизације”, поручио је он својим критичарима. Гугенхејм истрајава у тврдњи да је основна намера његовог дела да, преко открића до којих је дошао, укаже на непокидану нит између латинског и хеленског света у периоду средњег века који је био предмет његовог истраживања.