Чувари књижевне баштине

Крушевац – Има много начина да се сагледа и обогати биће једног града. Иако писци Књижевног клуба „Багдала” већ деценијама лепом писаном речју оплемењују свој град, пре три године су изабрали и начин да од заборава сачувaју своју књижевну баштину. Из штампе је управо изашао 3. зборник „Округли сто 2007”, посвећен песницима који су у крушевачком крају стварали у XIX, XX и на почетку XXI века. Прва два броја, издата су после сесија у 2005. и 2006. години, на којима су учествовали књижевни критичари, писци и историчари, и посвећени су крушевачкој периодици и завичајним ствараоцима. Међу ауторима есеја су позната имена нашег књижевног живота: Милош Петровић, Светлана Велмар-Јанковић, Марко Недић, Миливоје Р. Јовановић, Љубиша Ђидић, Мићо Цвијетић, Милосав Мирковић...

Уредник „Округлог стола” и Књижевног часописа „Багдала” Милош Петровић не скрива задовољство због зачетка једне нове традиције и могућности да „трага за културним обрасцем Слободана Јовановића, који нам је и данас потребан”.

– Приликом конципирања наших расправа на округлим столовима, определили смо се за културни образац Слободана Јовановића, а то значи да захватимо и питања система вредности и да не останемо заточени у традиционализму. Историјски перспективизам био нам је, и остао, основно полазиште за вредновање баштине. При томе, указујемо и на контекст. Извлачимо књиге, текстовe и имена Крушевљана, али имамо у виду и целину српске књижевности – каже за „Политику” књижевни критичар, писац и есејиста Милош Петровић.

У Зборнику 1 о крушевачкој периодици, од 1889. до 2000. године, пише Слободан Симоновић. Овај аутор „златним добом крушевачке писане речи уопште, а посебно књижевне критике и есејистике” сматра период од седамдесетих до деведесетих година XX века. Зборник 2 је, у ствари, Књига о Антонију Маринковићу. Носећи текст пише Светлана Велмар-Јанковић под насловом „Антоније, мој пријатељ”. За Антонија Светлана Велмар-Јанковић каже да је „страстан читач, писац ерудита”, коме дугује студију о његовом књижевном делу.

Поводом Зборника 3, Милош Петровић истиче:

– Најновији зборник садржи сећања и нова читања песника који више нису међу нама. Читајући њих, могу да кажем да није наодмет поновити познату истину: богат је онај град који себе целовито остварује, који, према томе, себе и књижевно остварује. Наравно, не ради се о писцима једнаких вредности, али се ради о томе да је град поседовао књижевну реч која је интегрални део његовог укупног бића.

За такву оцену заслужни су песници: Слободан Стевовић, Добривоје Боба Лисинац, Радослав В. Сандић, Душан Ђурковић, Стојан Гочманац, Миомир Ристовић, Раде Милошевић, Звонимир Аздејковић, Зоран Мих. Крапчевић, Живадин Лукић, Љубица Басарић, Звездан Јовић и Драгољуб Миладиновић Дади.

На наредном округлом столу, планираном за данас, разговараће се о приповедачима овог краја, а Милош Петровић обећава да ће, у улози домаћина, поновити тврдњу да је „бесмислено живети у забораву” и да ће своје ново излагање започети последњом реченицом из уводника у Зборнику 3. и једним питањем: „Град је личио и личи на себе и посредством своје књижевне речи и мисли. Да ли је то јасно?”