Публика је као пас, све осети

Када је 70 их година Марина Абрамовић изводила своје перформансе у Студентском културном центру, пред 20 људи, то је била гужва. А више од 40 година касније, у суботу у парку испред Музеја савремене уметности, где је уметница одржала јавно предавање, било је много, много више људи.

Није било тих 6.000 који су се домогли бесплатних улазница, али је било праве публике, правих слушалаца. Углавном младих људи. Седело се на трави, на црвеним јастучићима, који су нам подељени на улазу, и све је изгледало као неки уметнички Вудсток.

„Добро вече, децо”, обратила се Марина публици, „и добро вече, моја генерацијо.”

С узбуђењем у гласу говорила је о томе какав треба да буде уметник, шта је то уметност перформанса, ко све може да буде уметник.

„Када ми дође студент на почетку и каже да хоће да буде уметник, ја га одмах вратим кући, јер уметник се не постаје, уметник се рађа с даром. Питање је како да препознаш тај дар, како да вам идеје постану опсесија. Кад си уметник требало би да имаш грозницу, да се жртвујеш”, рекла је Марина Абрамовић.

Говорила је о свojoj мајци и свом оцу, истакнутим комунистима, о свом детињству... 

На два екрана емитоване су фотографије њене породице, међу којима и патријарх Варнава, деда ујак њене мајке. Говорила је о свojoj мајци и свом оцу, истакнутим комунистима, о свом детињству, као и о уметницима с којима је почела свој рад у Студентском културном центру у Београду.

Публика је видела снимке њених перформанса често на граници живота и смрти. Причала је о искуству у Напуљу, када су присутни позвани да јој раде шта желе, о искуству с питоном на глaви, који је још пре уласка публике почео да клизи па јој је дресер змија рекао да мора да умири пулс, видели смо сусрет Марине и Улаја на Кинеском зиду...

„У перформансу нема глуме. За разлику од позоришта, где нож није прави а уместо крви се просипа кечап, у перформансу је све истинско. А публика је као пас. Све осети. Осети ваш страх, несигурност. Зато је веома важна та размена енергије с публиком”, рекла је Марина.

Позвала је публику да пусти глас, да вичемо заједно с њом, као у перформансу „Ааа-Ааа”, а на крају смо, на њен позив, стајали затворених очију а свако је особи поред себе ставио руке на рамена. У потпуној тишини стајали смо тако седам и по минута.

Чуло се само зујање дрона.

Марина Абрамовић је синоћњим предавањем завршила двонедељни боравак у Београду. Музеј је био отворен и после овог догађаја а изложба ће трајати до 20. јануара.