Деценија и по Куће легата

У Легату Петра Лубарде од вечерас у 19 сати посетиоци ће затећи ситуацију другачију од уобичајене. Осим три дела овог нашег знаменитог сликара – „Човек и звери” (1964), „Велико слово” (1958) и „Арабеска на црвеном” (1961) – све остале његове слике које чине сталну поставку скинуте су да би место било уступљено његовим колегама, нашим великанима чији се радови налазе у колекцији Куће легата, а све зарад обележавања деценије и по њеног постојања.

На изложби коју је осмислила историчарка уметности Дина Павић, кустос Куће легата, моћи ћемо да се подсетимо сликара и вајара чије су вредности заиста непролазне поред Лубарде, реч је о Олги Јеврић, Олги Јанчић, Недељку Гвозденовићу, Ристу Стијовићу, Сави Шумановићу, Милану Коњовићу, Марку Челебоновићу, Петру Добровићу, Миленку Шербану, Милени Јефтић Ничевој Костић, Зори Петровић, Љубици Цуци Сокић и Кости Богдановићу.

Сви они, са изузетком Богдановића, легатори су ове престоничке институције, неки су то постали одавно, неки у скорије време. Одабир њега и његовог стваралаштва својеврстан је подсетник на околност да су његова дела предата на чување овој установи али да уговор о поклону између породице Богдановић и града Београда још није потписан и, како каже Дина Павић, жеља је да се на овај начин, евентуално, иницира тај поступак.

Педесет и четири слике, скулптуре и рељефа груписани су у три целине – портрети, простори и промене – и у неколико потприча чије су теме окупирале уметнике. Свеукупна окосница је идеја модерности.

– Модерна је узета као временски оквир и уметничко наслеђе, односно искуство које је пратило рад ових уметника. У нашој богатој колекцији и у готово свим збиркама појединачних легатора налазе се именовани или неименовани портрети и аутопортрети које су радили Добровић, Шербан, Стијовић, Лубарда, Олга Јанчић, Олга Јеврић, Зора Петровић и Цуца Сокић. Мртва природа и пејзаж два су сегмента посредством којих је представљена тема простора. Мртва природа је кроз историју модерне уметности претрпела радикалне и значајне промене јер су уметници мењали традиционалне појмове композиције и слике новим и трансгресивним начинима изражавања.

Челебоновић, Гвозденовић и Цуца Сокић имали су константну репетицију и преокупацију усмерену ка обичним, ситним, безначајним и свакодневним предметима и за такве радове сам се одлучила. Пејзажи су у контексту модерне били документи уметничких учења, ликовних промена, белешке са путовања, импресије реалних или измаштаних предела. За поједине уметнике одређена поднебља су била стални центар интересовања који су константно понављали и кроз који су мењали свој ликовни језик.

Окренутост специфичном крајолику карактеристика је Лубарде (Црна Гора), Коњовића (Војводина), Добровића (Далмација), Шербана (Војводина) и Милене Јефтић Ничеве Костић (Војводина, Аустралија). На крају, под појмом промена представљен је рад Олге Јеврић, Олге Јанчић, Коњовића и Лубарде као пример специфичних индивидуалних умет„ничких слобода” у изражавању – приближава нам свој концепт наша саговорница.

Она као потенцијалне сликовите примере помиње и слике „Редакција часописа Данас” Петра Добровића из 1935–1936, „Брда над Котор” Петра Лубарде из 1950, потом „Џакаранду” Милене Јефтић Ничеве Костић из 2002. и два вајарска дела, једно Олге Јеврић под називом „Комплементарне форме, предлог за споменик IIа” из 1956–1957. и друго Риста Стијовића, именовано „Женски акт – Невенка Урбанова” из 1928.

Осим уметничких дела, у пријатном амбијенту виле на Сењаку, у стакленим витринама своје место нашли су и лични предмети уметника (наочаре, манжетне, перорези), фотографије, њихове међусобне преписке, сликарски материјал, скицен блокови. Како додаје кустоскиња, поред очитог наглашавања значаја појединачних ауторских поетика замисао је да се подсетимо и значаја које легаторство има кроз претварање приватних у јавне збирке, улогу дародавца и очување и презентацију културне баштине.