Постистина и чаша француског вина

После полумртвог биоскопског лета пуном паром се захуктава јесењи репертоар, обогаћен и једним шармантним и згодним француским филмом. Његов аутор је сценариста и редитељ Оливије Асајас, потписник 30 телевизијских и биоскопских филмова различитих жанрова, међу којима су и „Чиста”, „Лични купац”, „Облаци Силс Марије”, ненадмашни „Карлос”, као и недавно у Венецији виђен, „Осиња мрежа”. Филм „Двоструки животи”, његов претпоследњи филм, такође је имао светску премијеру у Венецији, али прошле године (2018) и под називом „Non-fiction”. Видела га је зимус и Фестова публика, а сада се коначно уселио и у српске биоскопе.

„Двоструки животи” је шармантан и згодан, иако распричан и веома пријатан филм. Позива гледаоце да размисле о ономе што цене, како на екрану тако и у животу. Да размисле и о постојању постистине коју нам намеће дигитална револуција чије резултате многи тумаче као крај, а исто тако и као спас модерног света. У овом филму врата су широко отворена и за дебату: о електронским књигама које мењају и укус и мирис и цену старих добрих папирних књига што красе полице домова; о томе како се језик друштвених медија наругује култури и уметности, па и њиховој материјалној вредности; о питањима да ли форсирање радикалне отворености иде на штету приватности; као и за дебату о томе које су етичке границе живота и уметности...

Још много тога чини тематске оквире ове Асајасове слатко-опоре комедије из миљеа савременог француског књижевног живота, у којој све фино тече и клизи као по лоју. Њени јунаци су средовечни интелектуалци, књижевници, издавачи, глумци, експерти за медије и политички пи ар. Њихово окружење је Париз наших дана, тачније – њихови домови, канцеларије и омиљени кафеи, у којима ће се дружити, причати и причати, уз чашу вина и укусан залогај. Тако типично француски.

И баш то – типично француски – Оливије Асајас, уз примесе ироније и сарказма, користи као удобан оквир за пласирање бујице критика на рачун огромних технолошких промена које утичу на све живо. Од политике, преко уметности, забаве, до приватног живота. Користи и као згодан оквир за причу о брачним паровима, брачним односима и згодним играма заобилажења истине. У овом филму свако сваког вара, али нико никога не лаже. Истина се једноставно заобилази.

У том колоплету међусобних односа, непрестаних паметних разговора и љубавно-партнерских игара, Асајас софистицирано проналази просторе за пласирање хумора. Он се пре свега везује за међусобне љубавне преваре и стрепње његових протагониста над непознаницама тектонских помака унутар средњег животног доба.

Пред вратима кризе средњег доба су баш сви јунаци овог филма. И збркани романописац Леонард (Венсан Макењ) који стално пише исту књигу о својим љубавима и ликовима из стварног живота само промени име. И његов пријатељ и издавач Ален (Гијом Кане) који скупља храброст да саопшти да му неће штампати нову књигу. И Леонардова партнерка Валери (Нора Хамзави, позната стендап комичарка), жена практичног ума страственија према напретку политичара чију кампању води него према књижевно-издавачким мукама. Коначно и Аленова супруга Селен (Жилијет Бинош), глумица у успешном телевизијско-полицијском серијалу у којем већ четврту сезону, онако већ уморна од те врсте ескапизма, игра стручњака за кризни менаџмент...

Сва та четири главна лика у међусобној интеракцији и кроз брзопотезне дијалоге које је Асајас написао да се изговарају са лакоћом, готово спонтано, нуде гледаоцима филма велико уживање. Глумци су изврсни. Ноншаланцију у међусобном раду и боемском дружењу, са лакоћом са великог платна преносе на гледаоце. „Двоструки животи” је добро написан и врло добро осмишљен егзистенцијалистички филм. Поучан и забаван. Успешан, иако је рађен без великих претензија.