Сигурна кућа за старе

Геронтолошко друштво Србије је покренуло акцију да се старим људима који су изложени насиљу и злостављању у породици обезбеди сигурно склониште где би били безбедни од оних који их на било на који начин злостављају. Истовремено се ради на томе да се пронађу хранитељске породице које би бринуле о старим који су изложени разним облицима насиља или живе сами а потребна им је помоћ и нега, изјавила је Драгана Динић, секретар овог Друштва.

Како објашњава за наш лист, насиље над старима је најчешће психичко, следи финансијско, физичко па и сексуално. Психичко злостављање подразумева вређање старије особе, викање, застрашивање, уцењивање, подцењивање, обезвређивање, ускраћивање разговора са другим лицима, рођацима и пријатељима. Такво понашање код старих изазива осећај несигурности, застрашености и они често показују знаке депресије, слабог самопоуздања и имају лошу слику о себи. Често је занемаривање и злостављање старије особе препознатљиво по ћутању, изолацији, а први знаци да се нешто догађа су спуштене ролетне и затворени прозори на кући. Међутим, старије особе и саме прикривају знакове занемаривања или злостављања пошто их је најчешће срамота да се сазна да су оне жртве своје деце или рођака. Материјално искоришћавање односи се на ускраћивање прихода или неовлашћено располагање имовином.

Процена је да је у свету пет до десет одсто старих људи подвргнуто злостављању унутар породице, каже Динић. Она сматра да је слична ситауција и код нас, а да се опасност од насиља или злостављања повећава уколико је особа болесна, непокретна, дементна и слабијег материјалног стања, због чега је зависна од осталих чланова породице.

Дискриминација и злостављање старих људи је појава о којој се мање-више ћути у Србији, а када се нешто о томе и јавно каже онда је реч о случају о коме сазнајемо углавном из полиције или из Центра за социјални рад, истиче Надежда Сатарић, председник Удружења грађана „Снага пријатељства”. Ово Удружење направило је прошле године анкету са више од стотину старих особа и готово свако од њих рекао је нешто што асоцира на занемаривање у породици, па чак и злостављање, коментарише она.

Сатарић истиче да су сем у породици стари занемарени и у институцијама као што су домови здравља или домови за старе, у којима медицинске сестре често нису стрпљиве према њиховим захтевима или потребама.

– У условима постојања предрасуда и стереотипа о старима и старости, друштво и појединци често свесно или несвесно маргинализују потребе старих лица које виде као слабије и као жртве злоупотребе. То све показује једну истину, а то је да у Србији није лако бити стар, констатује наша саговорница.

Она упозорава да жртве насиља могу да буду сва старија лица, без обзира на године, пол, културу, економски статус, здравствено стање. У већем ризику су особе старије од 75 година, поготово оне које су физички, психолошки или економски зависне, ментално и физички онеспособљене, као и оне које дуго живе саме, изоловане. Нажалост, насиље најчешће долази од оних којима старе особе верују, а то су чланови породице и рођаци. Насиље је скривено и невидљиво, јер је за околину неприхватљиво и невероватно. Стид, осећај кривице и немоћи, како жртве, тако и извршиоца, разлози су због којих насиље над старима и немоћним особама остаје прикривено.

Проблем насиља над старим постаје све актуелнији самим тим што је једна трећина становника Србије старија од 60 година. То је проблем који треба све више да буде пред очима јавности, упозоравају наше саговорнице.