Храброст мерена у корацима

Најбољи пример како од гледалаца сакрити добре емисије и даље је Јавни сервис, који као да заборавља да унапред скрене пажњу на оно што не треба пропустити. Таква је била емисија „Вечни сјај детињства” (субота 5. октобар, РТС 1, 12.05) о илустратору Добросаву Бобу Живковићу. Он је испричао причу о свом детињству на Новом Београду, обележеном књигама. Оне су код њега развијале машту јер је од родитеља добио две књиге о Тарзану и то оне број два и седам, тако да није знао ни како се овај „господар џунгле” нашао у њој, ни шта му се касније дешавало. Зато је сам смишљао почетак и даљи живот Тарзана. Пријатељи су му, током година, поклањали остале књиге из ове едиције, тако да је могао да састави комплетну причу. Анегдотски део ове двадесетпетоминутне емисије, у једном тренутку, пошао је у неочекиваном правцу јер је Боб Живковић у камеру испричао да је, пошто је био буцкасто дете, трпео свакодневне батине од старијих ђака из краја, који су га сачекивали кад се враћао из школе и никада га нико није звао у своју екипу за „јелечкиње-барјачкиње”, а камоли на фудбал. Један део пута до школе, кроз „шумицу”, за њега је било место опасности и страха и за свој 18. рођендан први пут се усудио да сам прође тих двестотинак корака. Тако се, вероватно неочекивано и за ауторе, прича о младим данима, без патетике, претворила у причу о вршњачком насиљу и о томе да не носи свако детињство само лепе успомене или како је то Боб рекао „имао сам детињство без игре, проживљено у себи”. Одлична емисија, била би још боља да су гледаоци који су пропустили прве секунде најавне шпице касније имали прилике да сазнају о коме се заправо ради.

Емисија Наташе Мијушковић „Музеј гаравих сенки” емитована је у четвртак 3. октобра, на Првом програму, у термину у ком некад иде емисија „Да, можда, не” и једнако је прошла ненајављено и сама се изборила за пут до гледалаца који су те вечери одлучили да буду уз Јавни сервис. Овај документарац посвећен је тридесетогодишњици од трагедије у Алексиначком руднику у којој је деведесет рудара оставило живот под земљом, на дубини од 750 метара, на коти 404. Ауторка је снимила како изгледа овај рудник данас, али и носталгију за временима када су у јамама радили рудари из читаве тадашње Југославије и када је владало велико пријатељство и другарство, када су са осмехом силазили у јаму и веровали у будућност. У емисији говоре и деца настрадалих рудара, лекар Хитне помоћи, некадашњи директор рудника и Хазбија Шаља, која је у тој трагедији изгубила и мужа и оца. У маниру доброг аутора документараца Наташа Мијушковић је испричала причу о садашњости, а пре свега о прошлости једног краја и судбинама људи који су изгубили живот и оних који су свој живот наставили.