Колекционар одела и функција

У часу када је већина његових исписника-пензионера тражила место више на Калемегдану да одигра партију шаха, др Јован Кркобабић, председник Партије уједињених пензионера Србије, тек се припремао да започне свој нови радни и политички век.

Иако понавља „да ПУПС није вага, нити језичак на ваги званој Србија, јер Народна скупштина има 250 посланика, а нас је тек петоро”, чињеница је да је све у његовим рукама. Која од две стране прва успе да намакне онолико пара у буџет колико „Крка” у овом часу тражи за пензионере, биће његова добитна комбинација.

Јован Кркобабић рођен је 1930. године у Кољанима код Сиња. „Некад смо живели код Скрадина, на реци Крки. Тамо су живели неки Бабићи, па кад је вршен попис, направљена је симбиоза две речи”, објашњава Кркобабић порекло свог презимена.

Био је чобанче кад га је отац послао у варош да прода овце. Када се у његовим рукама нашла гомила новца, није могао да одоли – запутио се у радњу и купио своје прво одело.

Кркобабић признаје да од тада датира његова љубав према лепим оделима: „Неко троши на кафане, неко на швалерке, ја, ето, на одела”.

Основну школу учио је у Книну да би Други светски рат прекинуо његово школовање. Мада тек дечак, Јован учествује у НОР-у па се и данас препричава како је био један од најмлађих партизана.

Касније је завршио Факултет политичких наука где је и докторирао, управо на теми о којој прича целог живота – социјалној правди. Ожењен је Маријом, има два сина, две снаје, четворо унучади. Старији син Милан функционер је ПУПС-а, што је навело неке медије да пишу о „династији Кркобабић”.

По завршетку факултета, 50-их година, Јован Кркобабић запослио се на Институту „Винча”. Убрзоје постао и члан Скупштине пензијског и инвалидског фонда и тада креће у жестоке нападе на руководство ове куће.

У међувремену је обављао и дужност секретара Републичке заједнице пензијског и инвалидског осигурања када га је Председништво СФРЈ одликовало Орденом заслуга за народ са сребрном звездом.

Интересантно је да овај борац за пензионере заправо никада није био њихов миљеник. Напротив. Већини и данас смета што је већ више од деценије на месту првог човека Савеза пензионера Србије одакле гласно виче на сваку власт, али не чини баш много.

Ипак, он је 1994. године на Уставном суду Србије оборио владину уредбу о смањењу пензија за око 20 одсто.

Био је члан Савеза комуниста Југославије, а од средине 90-их и члан Социјалистичке партије Србије.

На изборима 1997. године био је седми на јединственој листи СПС-ЈУЛ-НД-Слободан Милошевић, остављајући иза себе перспективне млађе и перспективније – глумца Тихомира Арсића и левичарку Наташу Гаћешу. Тада је и изабран за посланика у српском парламенту и посланика у Већу грађана Савезне скупштине.

После СПС није, каже, био чланниједне партије, све док пре три године није основао своју ПУПС. На изборима 2004. године поверење је поклонио Небојши Човићу, иако су и тада долазили многи да га врбују.

У коалицији са Социјалдемократском партијом био је први на листи у име ПУПС-а, међутим, уз сва очекивања, милионска пензионерска популација није му указала поверење гласајући за њега и „коалиција” није прошла цензус.

„Ако је цена уласка у Европу та да се милион пензионера доведе на ивицу просјачког штапа, онда нама ЕУ и не треба”, говорио је тада.