Споменик патријарху – визуелни инцидент

Повод за мој текст је допис „Споменик патријарху на неприкладном месту”, објављен у овој рубрици 18. октобра. У потпису прим. др Радмиле Илић Антонов.

„Споменик” у Ташмајданском парку је свакако непримерено постављен, али многи грађани и верници с правом постављају и питање да ли је тај и такав „споменик” примерен значају и угледу који почивши патријарх Павле има у српском народу.

Са становишта струке, „споменик” у Ташмајданском парку својим укупним изгледом, величином, пропорцијама и архитектуром облика, није у сагласју са ликом патријарха, као ни са једним од садржаја у непосредном окружењу. Стиче се утисак да је та скулптура једноставно донета из атељеа и на непримерен начин „посађена” у цветној рондели. Изван процедуре које захтева струка, она је некритички преименована у „споменик”. Ово дело, неуједначене креативне и стилске артикулације, не поседује ни значењска ни симболичка својства потребна у представљању највиших верских достојанственика. Лишен таквог исказа, он постаје визуелни инцидент у простору.

Скулптура у Ташмајданском парку не одражава карактер духовности, али нема ни лик „свеца који хода”. Будући да је преименована у „споменик” она деградира и простор и саму идеју о споменику. У овом случају, струка може само да констатује да је у поменутом простору једна скулптура „смештена” као експонат. Претензија да она буде „споменик” погађа верујуће људе, али и све грађане који имају изузетно поштовање према почившем поглавару Српске православне цркве. Коме је то потребно?

Поступак одговорне струке подразумева да сваки нови облик постављен у простору мора да буде резултат студијског рада. Само на тај начин се артикулише одређени амбијент и обогаћује просторна култура. Тај рад подразумева и креативну симбиозу постојећих и новопројектованих садржаја. Идеја о новој пројекцији просторног обликовања мора се, дакле, заснивати на високој стручности, уз поштовање установљених правила. Уз то, пројекат новог амбијента подлеже рецензији високе стручности и тек након тога може да уследи његова реализација.

Споменик патријарху Павлу биће на пиједесталу духовног препознавања само уколико у његовом лику препознајемо и његову духовну физиономију. Дакле, за Његову светост Павла потребан је споменик највишег скулпторског домета, који уз то садржи све наведене особине.

Драгиша Обрадовић,
академски вајар, професор универзитета у пензији