Моје вољено глумачко ја

Коначно прави домаћи биоскопски филм. Српска урбана комедија, на озбиљну тему. За уживање и породично гледање. Реч је о филму „Реална прича” у режији и продукцији Гордана Кичића, према виспрено написаном сценарију Владимира Симића и Марка Манојловића и са очигледним доприносима сигурног ока директора фотографије Миладина Чолаковића.

 Са „Реалном причом” као својим дебитантским редитељским делом популарни филмски, позоришни и телевизијски глумац (и ТВ водитељ) и већ искусни продуцент („Устаничка улица” и „Алекси”), прикључује се плејади својих колега, попут рецимо: Лазара Ристовског, Драгана Бјелогрлића, Николе Које, којима је већ подуже тесно само у глумачкој кожи. По узору на велике и славне иностране глумачке колеге они све чешће освајају и рискантни и далеко сложенији редитељски простор и осим позиције испред, намењују себи и позицију иза камере. Стварају филмове према сопственој глумачкој мери. И у томе, за сада, нису погрешили.

Није погрешио ни Гордан Кичић. Без амбиције да се одмах претвори у легендарног Клинта Иствуда и добаци до каквих важних уметничких висина и Оскара, Кичић нам са више него довољног редитељског знања нуди и леп и окретан и духовит и поучан филм, који уједно има и велики комерцијални потенцијал.

Његов редитељски деби доноси пред српску публику савремену, вишеслојну породичну причу из узавреле и убрзане градске средине. Причу која је већ дуго филмски занемаривана, а важна је, јер се тиче нарастајућег проблема распада младих породица, због чега најчешће трпе деца. А ти распади нису изазвани недостатком љубави већ оним што се назива неслагање карактера, иза чега се заправо крије незрелост, неодраслост и пре свега егоцентризам младих брачних другова. И непознавање суштине брака и онога што се назива брачним обавезама...

Кичић и његови сценаристи, служећи се средствима интелигентне и динамичне комедије добро исписаних дијалога, залазе дубоко у ову озбиљну тематику. И то постижу тако што нам причају причу о 37-годишњем не много успешном и прилично исфрустрираном глумцу Вељку Радисављевићу (изврстан и завидно фотогеничан Гордан Кичић), његовој лепој, пословно успешној и брижној супрузи Јадранки (упечатљива Нина Јанковић, глумица холивудске лeпоте) и ћеркици Види (Лена Лазовић), детету које је престало да говори исказујући тако неку врсту бунта због несређеног односа унутар породице.

Тај глумац Вељко, централни филмски лик, је класични „јапајајац” и тешки егоцентрик. И свет и свемир се врти око тог његовог глумачког, самим тим и животног, самовољеног „ја па јa”. Његове глумачке неостварене амбиције и (по њему незаслужено) недочеканих петнаест минута славе, његово унутрашње професионално незадовољство, рефлектују се на околину. Пре свега на породицу, пријатеље, колеге, случајне пролазнике. Он несвесно постаје ходајућа невоља, и по себе и по друге. И при томе је бескрајно симпатичан, комичан. Тај Кичићев Вељко осваја биоскопског гледаоца већ од првих кадрова филма, иако гледалац има и свест и замишљеност над тиме да је такво његово понашање и за осуду.

Тој игри Вељковог бивствовања уз потпуни губитак осећаја за реалне проблеме, осим лика супруге Јадранке придружују се и ликови: колеге Ћуфте (забаван Небојша Илић Циле), оца Жарета (Бранимир Брстина), Јадранкиних стабилних и поузданих родитеља (Катарина Гојковић и Светозар Цветковић) и многи други (игра велика глумачка екипа) са већим или мањим простором у филму. Ликови Микија адвоката (Војин Ћетковић), социјалне раднице (Горица Поповић) и лик старијег полицајца (Ненад Јездић), кроз своју појавност и дијалошке линије носе онај важан кључ за Вељково освешћивање као оца, супруга, па и глумца, и доприносе позитивном расплету...

Филм „Реална прича” суочава гледалиште и са свим чаролијама и мукама глумачког позива, осим тога што нам прича о стварном животу изван сцене. После дужег времена ово је и српски филм прилично пристојног језика и изражавања, па је и тако приступачан свим генерацијама. Уз то, ово је и остварење који ће вас загрлити својом топлином.  И то баш прија.