Нежност у суровој причи

Несвакидашња позоришна представа „Семпер идем”, по делу Ђорђа Лебовића, у адаптацији и режији Горчина Стојановића, који је потписао и сценографију, биће изведена сутра увече на сцени Народног позоришта Сомбор. Костимограф је Лана Цвијановић, кореограф Иста Степанов, а асистент редитеља Тијана Марковиновић. Лебовићеве јунаке тумаче: Марко Марковић, Саша Торлаковић, Ивана В. Јовановић, Биљана Кескеновић, Нинослав Ђорђевић, Бранислав Јерковић, Срђан Алексић и многи други.

Роман-хроника „Семпер идем” (на латинском „увек исто” ) о детињству у Краљевини Југославији уочи Другог светског рата, представља тестаментарно дело Ђорђа Лебовића које, заправо, аутор није ни успео да заврши. Колико је било захтевно преточити га у позоришну форму?

С једне стране – веома захтевно. Реч је хроници једног детињства, епској форми, роману пар екселанс. С друге, пак, стране, Ђорђе Лебовић је био расни сценариста и драмски писац, дакле – писац који мисли и пише у призорима, дијалозима, сценама, секвенцама. Да није тако, овог подухвата се вероватно не бих ни латио. У роману „Семпер идем”, наиме, садржано је све оно што је потребно за настанак драмско-сценског дела. Другим речима, не осећам да сам на било који начин био „насилан” спрам романа, да сам један књижевни род и начин уметничког обликовања упрезао у кола нечег другог. Напросто, реч је о колоплету карактера и судбина који су изразито сценични. Обим дела и потреба да се писац не изневери, учинили су да направим троделну драматизацију и три представе. Прва, „Од раја до пакла”, обухвата најраније детињство, друга, „Сазревање”, доба сагледавања света изван уског породичног космоса, а трећа, „Предсказања/Велики суноврат”, стиже у предворје младићког узраста. Али, пре и после свега, наше три представе баве се једном темом – темом спознаје света кроз спознају зла. Поражавајуће је сазнање да свет не можемо спознати док му не упознамо мрачну страну. Кад кажем свет, мислим, дакако – на људе. Ако је ко до те спознаје дошао на болан начин, био је то шеснаестогодишњи логораш Ђорђе Лебовић. А опет, толико је нежности у тако суровој причи. Или, како ми рече Душко Ковачевић у недавном телефонском разговору  „никад нисам прочитао ништа тако страшно, написано на тако безазлен начин”.  Томе обилато доприноси хумор, Лебовићев, а надам се да ће и наш, сценски додирнути публику. Рачунам да ако је нама и лепо и страшно, и смешно и више него тужно на пробама, ако успевамо да се суочимо са суровошћу приче, али и да се на тренутке забавимо незлобивим хумором, онда ваљда нисмо у криву.

Ђорђе Лебовић је у рату изгубио 40 чланова своје породице а сам, као 14-годишњак, прошао пакао Аушвица. Како ћете на сцени укрстити судбине Лебовићевих ликова и њихове карактере?

Три представе, три целине – заправо четири, јер средња, „Сазревање”, има два дела – изводе на сцену скоро седамдесетак ликова, од којих су неки живописне брзе студије, а неки пак разбокорене драмске судбине. Тако нешто је у театру и само у театру могуће, јер само на сцени може да се направи веза између ликова и ситуација кроз искључиви критеријум емоционалне важности. Усуђујем се рећи да смо успели, с обзиром на  то да нас емоције с којима смо радили представе носе и кроз цео процес рада, а свакако и кроз саме представе. Ја за тридесет година – а, то, ето, случајно пада у ово новембарско време – од своје прве представе, „Драге Јелене Сергејевне” далеке 1989, у ЈДП-у – нисам прошао кроз толику количину смеха и суза на пробама. Тај интензитет могућ је у овом сјајном ансамблу, али и зато што Марко Марковић, носилац главне улоге, уме да, попут неког диригента и извођача истодобно, води и смењује емоције кроз представу у сталном преплету комичког и трагичког.

Какву поруку ћете публици послати кроз ваше читање романа „Семпер идем”?

Нећемо слати поруке, али се надам да ће публика проћи кроз интензивно искуство. Опет се позивам на пробе, дакако. Велику тему људске пролазности која наткриљује Лебовићев роман, варирамо у многоструким њеним ткањима, од односа према религији и Богу, преко сазревања младог бића кроз суочавање са феноменом смрти, најпре као делом живота, а затим и као формом насиља над принципом постојања, све до односа према животу као ефемерној, али неодољивој чињеници – или како у представи и роману каже Ујка Матија: „Живот је велика гов…рија, али нам је свима драг.”

Фудбал чији сте велики поклоник, као и театар су интегрални део друштва. Зашто тврдите да живимо у времену друголигаша?

Протеклих дана се навршило пет година од смрти Јована Ћирилова. Умрла је Борка Павићевић. У неколико дана отишли су Зоран Христић, Влада Петрић, Мани Готовац, Бранко Лустиг. Њихови су трагови дубоки, њихове су мисли биле крупне, беху страсници живота. Иза њих су велика постигнућа. Имају ли наследника? Или је посве зацаревала осредњост, филистарски дух, агресивност као недостатак истинског људског садржаја? Друголигаши и нишчи духом запосели су оба царства. И столују у њима бесрамношћу, злобом и бешчашћем. Друга лига – погибељни стартови на нејаког противника, намештене утакмице и поткупљене судије. И мало, врло мало мајсторства.

Случајно или не представа „Семпер идем” почиње у 18 сати?

Врло намерно – прва представа траје један сат и петнаест минута, друга има два дела који трају сат и двадесетак минута и још педесетак, те још један сат, колико траје трећа. Три паузе, од којих једна дужа, за окрепу. Театар у својој чистој форми и својој великој моћи. Ако постоје они који су у стању да „бинџују” телевизијске серије, и гледају целе сезоне у два дана, сигуран сам да има довољно публике која ће живети с Лебовићевим јунацима тих неколико сати непоновљивог доживљаја сусрета са људима испред и око себе.