Моја Десанка

ИНТЕРВЈУ
Свака врста писања о животу је истовремено писање о себи и о другима, или обрнуто, о другима и о себи. Десанка Максимовић је велика српска песникиња која је у свом дугом и стваралачки плодном животу заиста била краљица језика и стиха, савремени народни песник. Самим тим сви савремени српски песници су, на известан начин, и њени следбеници.

Песникиња Душка Врховац овим речима почиње причу о Десанки Максимовић и, истовремено, о себи и својој поезији, а посебно о својој најновијој књизи „Моја Десанка” која је управо објављена и недавно представљена на великој сцени Народног позоришта у Београду.

Књига садржи песму-поему „Посета Десанки”, ауторкина сећања на велику песникињу, песме из књиге „Сан по сан” које су довеле до личног контакта између две песникиње, избор од 100 Десанкиних песама и њену обимну биобиблиографију, а на DVD-у је истоимени филм снимљен у Бранковини, у којем стихове Десанке Максимовић и Душке Врховац казује глумица Ксенија Јовановић. Поговор „У просторима Десанкиног озрачја” написала је Љиљана Шоп. На корици је слика Милића од Мачве, а у књизи илустрације Косте Бунушевца.

А, како каже Љиљана Шоп, у овој књизи могу се огледати сви: и они који су познавали Десанку и они који нису успели или стигли да је упознају, али знају њену поезију.

Десанка је песникиња која је директно утицала на Вас да се посветите поезији. Како?

Овде није реч о књижевном утицају, већ о оном пресудном, људском, када вам неко, можда и нехотице, помогне да донесете важну одлуку која на неки начин битно утиче на ваш даљи професионални, лични или животни пут. Уложивши труд да ме нађе и лично ми изнесе своје мишљење о мојој првој књизи, своје одушевљење чак и свесрдну подршку, Десанка је утицала да и сама схватим да се ништа не да надокнадити када му прође време, да немам право да се због других послова или породичних обавеза „замерим” управо оном богу који је према мени био дарежљив, богу поезије. До тада, до тог пресудног телефонског разговора са Десанком, углавном сам била маћеха својим песмама. Од тада, уместо повременог „расипања” по листовима и часописима, уследиле су моје песничке књиге.

Ваша књига је необична: и сами се питате да ли пишући о Десанки пишете о себи, или обрнуто. Шта је (ко је) Ваша Десанка? Колико је као песник утицала на Вас?

О мојој песничкој сродности са Десанком можда је најтачније написао Мирослав Егерић: под истим сунцем, на истом пропланку јахале смо Пегаза. Насупрот благости њеног стиха стоји извесна опорост мог стиха, њеној кроткој природи супротставља се моја бунтовност, а њеној патријархалној привржености устаљеном реду моја потреба за самоспознајом... Дакле, слободно могу рећи да Десанка никада није била мој књижевни узор, али моја Десанка, осим што је велика песникиња, истовремено је и велики и добар човек. Племенита и добронамерна, добро познавајући људску природу и све њене слабости и крхкост, за све је тражила и налазила оправдања и молила помиловање.

Да ли се Десанки данас одужујемо онако како заслужује? 

Мислим да се Десанки, као ни Исидори и многим другим великанима наше културе и језика, не одужујемо достојно, нити њихове јубилеје обележавамо на савремен и нама самима користан начин. Често има разлога да се тога постидимо. У овом времену у свету, оваквом какав је, али у који желимо да се укључимо и будемо његов комплементарни део, културна дипломатија претходи политичкој. Али њу не представљају пријатељи и симпатизери странака и актуелних политичара већ ствараоци са признатим делом. А ствараоци значајног дела су увек и добри амбасадори. Међутим, потребно је да такав однос према сопственој културној баштини и савременом стваралаштву буде део културне стратегије државе и институција, а не да буде препуштен иницијативи или могућностима појединаца.

Најчешће оправдање за већину пропуста те врсте у нас јесте недостатак новца, иако се често ради о неодговорности, незнању или некомпетентности задужених за послове културе. Када томе додате стварно сиромаштво становништва и заокупљеност већине пуким преживљавањем, не чуде ни подаци о затварању књижара стању у издаваштву и општем привиду којим покривамо забрињавајућу стварност.

Награда која носи име мужа Десанке Максимовић, Сергеја Сластикова, већ четрнаест година не постоји. Инфлација је „појела” новац из Десанкине заоставштине за награду, Задужбина Десанка Максимовић не помаже, а Удружење књижевних преводилаца не успева да реши ово финансијско питање. Још један немар према културној баштини?

Награда Сергеј Сластиков, коју је утемељила Десанка за најбољи превод дечје књижевности, а чији фонд су појели скакавци и хиперинфлација – није обновљена.Није, а требало је да буде. У свом размишљању о будућности, утемељујући ту награду, Десанка је сигурно имала на уму њену мисију, а не само своју љубав према Сергеју Сластикову. Та мисија је брига о превођењу светске књижевности за децу на српски језик. Дакле, брига за доба када се формирају и књижевни укус и животни ставови.

Анђелка Цвијић

---------------------------------------------------------

Прекинута традиција

– Прошле године прекинута је традиција да гости Београдског међународног сусрета писаца посећују Бранковину и Десанкин гроб у порти цркве где их је песникиња за живота дочекивала са хлебом и сољу и уливала им љубав према Србији и, вероватно захваљујући и томе, освојила сјајни рекорд јединственог писца у светској књижевности коме је посвећен највећи број песама и стихова других песника. Ове године прекинута је традиција доделе награде Десанка Максимовић у Бранковини, и на једвите јаде одржана је у Ваљеву. Ни сајт Задужбине годинама није ажуриран. Све то је већ више од немара.