Љубав као зона ризика

Опште је познато да су Шекспирова дела слојевита и обилују темама које су свевремене и универзалне, и да је готово немогуће у једној представи осветлити све што је овај геније уочио проматрајући човека, живот, друштво, свет. Овако за „Политику” своје „шекспиријанско” промишљање, искуство, износи редитељка Ива Милошевић која се већ недељама уназад на сцени Југословенског драмског позоришта са екипом својих сарадника управо бави његовом комедијом „Много буке ни око чега”. Премијера ове представе у режији Иве Милошевић биће изведена у четвртак увече, 28. новембра од 20 сати на сцени „Љуба Тадић” ЈДП-а . Сценограф је Горчин Стојановић, костимограф Мариа Марковић Милојев, композитор Владимир Пејковић. Шекспирове јунаке тумаче: Радован Вујовић, Марко Јанкетић, Миодраг Драгичевић, Марко Баћовић, Милена Васић, Милица Гојковић, Срђан Тимаров, Јоаким Тасић, Бојан Лазаров и Милица Сужњевић.

Шекспирова комедија „Много буке ни око чега” говори, поред осталог о изгубљеној и поново пронађеној љубави. За чиме поменута ауторска екипа на сцени ЈДП-а, трага у овом Шекспировом делу које проговара о љубави, заљубљивању, узвишеним емоцијама...? Односно, која Шекспирова питању су актуелна данас, будући да у својим делима доноси истински поглед на свет, потражили смо одговор од презаузете Иве Милошевић.

– У делу „Много буке ни око чега” налазим копчу са нашим временом, на првом месту, када је реч о околишању око љубави, свесном и несвесном, појединачној или удруженој тежњи за компликовањем остварења љубавног односа. Да ли данас у човеку преовлађују страх, цинизам, одустајање од потраге за љубављу, уместо сан и вера у исту. Нарочито ме растужује утисак који сам стекла када је реч о младим људима, који су у годинама када институција брака може постати опсесија или пак изазивати велику одбојност. Не могу да се отмем утиску да потрошачки свет гуши отвореност бића према оној правој, спонтаној, бесрамно романтичној љубави коју каналише природа, а не цивилизацијски канони – каже Ива Милошевић и додаје:

– Чини ми се да је данашњи човек постао овистан о брзој и континуираној потрошњи искустава, доживљаја и размене са другим бићима. Брзо одбацујемо другог, као изношен комад гардеробе, криво уверени да смо упознали и примили све што он има да понуди. Склонији смо да се препустимо некаквом безбедном плутању кроз опрезне и оскудне емотивне размене, без исхитрености, заноса.

У овој, данашњој глобалној култури саможивости, самоокренутости и нарцисоидности људи, примећује Ива Милошевић, своју фрагилност и чежњу за романтичним искуствима почињу све чешће да крију од других, да дубоко затомљују, претварајући се тако у некакве јежеве које је немогуће нежно помиловати. Све то, чини ми се проистиче из чињенице да је љубав нешто неизвесно, својеврсна зона ризика, а при том, парадоксално, она је највећи извор живота. Шекспир у овој комедији испитује феномен љубави из више углова: са интимистичке позиције, али и аспекта оног друштвеног, цивилизацијског третмана љубави. Смеје се и љубавним стрепњама, цинизму, неповерљивости, задртој принципијелности, поводљивости, зависти, таштини, повређеним сујетама. Он не осуђује, он нема дидактичке намере, он ужива у парадоксима људске природе и лепо све сублимира у моју омиљену реплику у комаду: Човек је нешто нестално и тачка.