Ljubav kao zona rizika

Opšte je poznato da su Šekspirova dela slojevita i obiluju temama koje su svevremene i univerzalne, i da je gotovo nemoguće u jednoj predstavi osvetliti sve što je ovaj genije uočio promatrajući čoveka, život, društvo, svet. Ovako za „Politiku” svoje „šekspirijansko” promišljanje, iskustvo, iznosi rediteljka Iva Milošević koja se već nedeljama unazad na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta sa ekipom svojih saradnika upravo bavi njegovom komedijom „Mnogo buke ni oko čega”. Premijera ove predstave u režiji Ive Milošević biće izvedena u četvrtak uveče, 28. novembra od 20 sati na sceni „Ljuba Tadić” JDP-a . Scenograf je Gorčin Stojanović, kostimograf Maria Marković Milojev, kompozitor Vladimir Pejković. Šekspirove junake tumače: Radovan Vujović, Marko Janketić, Miodrag Dragičević, Marko Baćović, Milena Vasić, Milica Gojković, Srđan Timarov, Joakim Tasić, Bojan Lazarov i Milica Sužnjević.

Šekspirova komedija „Mnogo buke ni oko čega” govori, pored ostalog o izgubljenoj i ponovo pronađenoj ljubavi. Za čime pomenuta autorska ekipa na sceni JDP-a, traga u ovom Šekspirovom delu koje progovara o ljubavi, zaljubljivanju, uzvišenim emocijama...? Odnosno, koja Šekspirova pitanju su aktuelna danas, budući da u svojim delima donosi istinski pogled na svet, potražili smo odgovor od prezauzete Ive Milošević.

– U delu „Mnogo buke ni oko čega” nalazim kopču sa našim vremenom, na prvom mestu, kada je reč o okolišanju oko ljubavi, svesnom i nesvesnom, pojedinačnoj ili udruženoj težnji za komplikovanjem ostvarenja ljubavnog odnosa. Da li danas u čoveku preovlađuju strah, cinizam, odustajanje od potrage za ljubavlju, umesto san i vera u istu. Naročito me rastužuje utisak koji sam stekla kada je reč o mladim ljudima, koji su u godinama kada institucija braka može postati opsesija ili pak izazivati veliku odbojnost. Ne mogu da se otmem utisku da potrošački svet guši otvorenost bića prema onoj pravoj, spontanoj, besramno romantičnoj ljubavi koju kanališe priroda, a ne civilizacijski kanoni – kaže Iva Milošević i dodaje:

– Čini mi se da je današnji čovek postao ovistan o brzoj i kontinuiranoj potrošnji iskustava, doživljaja i razmene sa drugim bićima. Brzo odbacujemo drugog, kao iznošen komad garderobe, krivo uvereni da smo upoznali i primili sve što on ima da ponudi. Skloniji smo da se prepustimo nekakvom bezbednom plutanju kroz oprezne i oskudne emotivne razmene, bez ishitrenosti, zanosa.

U ovoj, današnjoj globalnoj kulturi samoživosti, samookrenutosti i narcisoidnosti ljudi, primećuje Iva Milošević, svoju fragilnost i čežnju za romantičnim iskustvima počinju sve češće da kriju od drugih, da duboko zatomljuju, pretvarajući se tako u nekakve ježeve koje je nemoguće nežno pomilovati. Sve to, čini mi se proističe iz činjenice da je ljubav nešto neizvesno, svojevrsna zona rizika, a pri tom, paradoksalno, ona je najveći izvor života. Šekspir u ovoj komediji ispituje fenomen ljubavi iz više uglova: sa intimističke pozicije, ali i aspekta onog društvenog, civilizacijskog tretmana ljubavi. Smeje se i ljubavnim strepnjama, cinizmu, nepoverljivosti, zadrtoj principijelnosti, povodljivosti, zavisti, taštini, povređenim sujetama. On ne osuđuje, on nema didaktičke namere, on uživa u paradoksima ljudske prirode i lepo sve sublimira u moju omiljenu repliku u komadu: Čovek je nešto nestalno i tačka.