Медијске бомбе, узбуне и спинови

Афера у вези са насловном страном недељника НИН, са које се, наводно, позива на убиство председника државе, могла би бити банална, дневнополитичка бура у чаши воде (а, да је среће, чак ни то), да се у вези с њом није покренула медијско-политичка лавина која побуђује озбиљне сумње и страхове кад је реч о правцу у којем ово друштво иде.

На првобитно објављеној – а у међувремену, интервенцијом НИН-овог власника „Рингијера”  са насловне стране повученој – агенцијској фотографији налазе се Александар Вучић и Милорад Додик у обиласку изложбе наоружања пре две године. Фотографија је већ више пута објављена у јавности, није фотомонтажа, и њоме је уредништво илустровало нови текст из серијала о „Крушику” и злоупотребама у области наменске индустрије којима се већ недељама баве.

Али, авај, на фотографији се у првом плану види пушка, чија је цев окренута у правцу високих гостију, тачније, према стази којом се посетиоци манифестације крећу, што је у владајућим круговима изазвало праву поплаву моралне панике, лажне драме, јефтине патетике и „крокодилских” суза.

Занимљиво је да је режимска страна у овом најновијем медијско-политичком окршају добила и (не)очекивана појачања у лику неколико перјаница либералне и НВО Србије (попут Слободана Георгијева), чији су се критички твитови на рачун колега из НИН-а нон-стоп вртели по Пинку и осталим власти блиским медијима. Неки други су, пак, не спорећи невиност и добре намере уредника НИН-а, ипак замерали што је овим инцидентом пружена прилика власти да читаву ствар испинује и причу о афери „Крушик” и злоупотребама власти преусмери на тему да ли неко позива на убиство председника републике.

У сваком случају, перје је просуто и ма колико читава тема у заметку деловала минорно убрзо је попримила чудовишне размере, са све митингом подршке тј. протестом у Нишу под индикативним слоганом „Ђиласе, не убијај Србију” и новинским насловима типа: „Вучићу угрожен живот” („Новости”), „Тражи ли Ђилас новог Звекија” („Ало”), „Насловна страна НИН-а је позив на убиство Вучића” (Александар Мартиновић) и сличним. А у нешто блажем облику све то је поновљено дан-два касније, поводом Кораксове карикатуре на насловној страни „Данаса”.

У том светлу није згорег подсетити представнике власти на ону више него поучну причу о баби и вуку (у неким верзијама се уместо бабе помиње чобанин). Сви се сећамо поенте – након што је баба више пута дизала лажну узбуну и алармирала село повиком о вуку, на крају, када се вук збиља појавио нико јој није веровао и сви су мислили да је то само још једна неслана шала. И управо то би требало да имају на уму креатори ове актуелне медијско-атентаторске драме, без обзира на то што им она, тренутно и краткорочно, вероватно користи.

Поред медијског рата на линији власт-опозиција који се опасно приближава тачки усијања, последњих месеци на политичкој сцени постоји и други, такође потенцијално врло запаљив, унутаропозициони сукоб по линији за или против бојкота наредних парламентарних избора. И ту су фронтови непомирљиви, несагласност се већ увелико примиче нетрпељивости, а актери интензивно узајамно оптужују да „раде за Вучића”.

Ногу су први повукли „бојкоташи”, прилично агресивно оптужујући за „колаборацију” и ниске побуде све оне који се нису по команди сврстали у њихов фронт. А сада се сличне оптужбе као бумеранг враћају и на њихову адресу. При томе нема јасног доказа да иза сваког става о бојкоту, односно изласку на изборе стоји актуелна власт или неко од њених озлоглашених спин-доктора. Али, такође и нема сумње да им полууспешни бојкот који неће озбиљно угрозити легитимност власти, али вероватно хоће преполовити (или бар „претрећинити”) проценат опозиционих гласова савршено одговара. Поготово уз пропратну („колатералну”) корист у виду „братоубилачког” рата у опозиционим редовима који већ потмуло тиња по друштвеним мрежама, а у наредним данима и месецима вероватно ће се још жешће разбуктати.

Шта је заједничко овим сукобима? Заједничко је одсуство чак и минимума добре воље и било каквог слуха за позицију, разлоге и аргументе друге стране. Но, то је ствар којом ћемо се у наредним текстовима детаљније бавити. А што се овог наводног атентата са насловне стране прошлонедељног НИН-а тиче, можда би најбољи коментар могле бити речи патријарха Павла који је  – на примедбу како можда није прикладно да се у летњим данима вози аутобусом према Бановом брду јер у то време мноштво врло слободно и неприкладно одевених купача истим превозом иде на Аду –  лаконски, у свом стилу, одговорио: „Свако види оно што хоће да види”.

Уредник сајта НСПМ, народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа