Златна вишња Фекетића

У Фекетићу је вишња слатка као трешња, црна као маслина а могла би да постане и злата вредна. О томе нам прича агроном Габор Бачи, начелник за пољопривреду и привреду Општине Мали Иђош, којој Фекетић припада.

- Обронци Телечке висоравни одувек су познати по виноградима и одличном вину. Између два светска рата винограда је било много а између су сађени вишњици. Тле је богато гвожђем и магнезијумом, зато је вероватно и вишња тако добра. Слатка је и сјајна, пријатног укуса, па је постала тражена на пијацама оближњих места. Сазрева рано, већ почетком јуна. Није се калемила, већ се садила и размножавала из коренових изданака - објашњава Габор.

До седамдесетих година и по 50 вагона ове ране воћке извозило се из малог Фекетића у Немачку, на велико европско тржиште. Онда је пала цена, па су за овдашњу црну вишњу наступили црни дани. Вишњици су искрчени. Остала су само појединачна стабла у двориштима па је највећи плантажер вишања сада Андраш Хоркај који има 200 стабала.

Сува вишња и ораси...

(/slika2)Да све оно што смо чули није празна прича, показале су стручне анализе. Вишња је по саставу изузетна - садржи 20 посто суве материје, свега осам посто коштица, изузетно висок састав антиоксиданата, а уз то и је високо толерантна на све штеточине и болести, па јој није потребна хемијска заштита. „Отпутовала“ је и у Будимпешту код највећег светског стручњака за ову врсту воћа који је похвално оценио, па сада од тога у Фекетићу много очекује. Повезали су се и са Центром за воћарство и виноградарство при Институту за истраживања у пољопривреди у Чачку, што је био један од првих корака ка признавању ове сорте и стицања робне марке. Све по пропису, као што је и ред.

Дотад се мало и експериментисало, па су на Пољопривредном факултету у Новом Саду у огледне сврхе стручњаци сушили вишњу. Био је то нов покушај и показала се одлично. Док не уђе у песму „Суве вишње и ораси...“ можда би могла да већ познатом деликатесном козјем сиру, који се овде производи, да још пикантнији укус.

Засад се од вишања пече ракија, прави вино, вишњевача, пекмез, слатко и компоти. О колачима да и не говоримо. Њих посетиоци могу пробати на јунским „Данима вишње“, кад се у Фекетић сјате и гости и привредници из целе Србије али, и из Црне Горе, Мађарске... То је и тродневни фестивал, и дружење, и озбиљни део са стручним предавањима.

И воће и поврће

Заинтересованих купаца и те како има, али проблем је количина. Вишњевих стабала нема довољно за велико тржиште, а премного их је за личну употребу. Највећи трошак је берба. Стабла су висока, досежу чак до далековода и ако се за брање користе машине, плодови се морају одмах употребити. Размишља се и о „спуштању“ круне, што је изводљиво, па би брање било лакше. Фекетићани ушали кажу да се почетком јуна они поново враћају на дрво!

(/slika3)Морају, јер како би се иначе домогли оних стотинак килограма по стаблу и пекли ракију или правили вино. Ракија се пече у пецари по рецепту који важи и за ону од шљиве или другог воћа - у две етапе, са препеком. Како то изгледа, гледамо из прве руке код поменутог Андраша Хоркаја. Он у шали каже да ради код сина и не жали се на плату већ на неограничено радно време, за шта је признаје сам крив. Стално нешто дума, па је тако измислио и направу за одстрањивање коштица, на бази старамајкиног алуминијумског лонца-пекмезаре и свог механизма за притискање плодова, тако да за неколико минута неколико десетина килограма слатке вишње буде раздељено на сок од којег ће се правити десертно вино и „месо“ од којег се може правити пекмез или шта друго по жељи. Не бацају се ни коштице, па њих пакује у анатомске јастучиће који се прилагођавају облику главе. Душу дали за одмор ако се има времена, што није његов случај.

Ова чудесна воћка може да се нађе и у чоколади и бомбонама, а користи се и као поврће за сосове и преливе уз печена меса. Јапанци траже прах од вишања од којег уз мало воде зачас могу направити инстант-сок обогаћен свим њеним благотворним својствима.

Уверили смо се да у Фекетићу има и идеја и знања. Још да им је нека мала новчана инфузија за почетак - где би им био крај!