Драма изгубљене генерације

Нови Сад – Јучерашњи округли сто критике о драми „Ћеиф” босанскохерцеговачког писца Мирзе Фехимовића, који тренутно живи у Лондону, где пише и ради као уредник једног часописа, окупио је протагонисте главних рола Љубомира Бандовића, Душанку Стојановић, редитеља Егона Савина и управника Београдског драмског позоришта Небојшу Брадића.

О дирљивој, духовитој али и опорој драми о повратку људи из места из којих су побегли, о писцу Мирзи Фехимовићу, рефлексијама представе код публике у региону и о њеном учешћу на регионалним фестивалима, говорио је Савин, и сам Сарајлија, један из генерације аутора текста...

– Сви из те наше генерације су отишли некуд, само шесторо њих и данас живи у Сарајеву. Оно јесте данас измењен град, а управо о томе је Мирза направио један драгоцени материјал, и то не само за позориште, драму о повратку, одласку и опроштају, о димензијама изгубљене генерације. Он је свој текст послао на адресе свих театара, и само је један одговор стигао: из Камерног театра у коме пише да тренутно нису заинтересовани, али ће јавити... А да се неко јавио, верујем да Мирза не би остао да живи искључиво у Лондону, вратио би се... Текст сам морао доста да скратим, да избацим дуге монологе, реминисценције о граду, његовој лепоти, о старим разгледницама. Међутим, то је све сјајно урађено, сваки тај монолог могао би бити прича за себе.

О улози Есме Халиловић, сасвим специфичном начину говора, гестикулације и понашања данашње сарајевске жене, глумица Душанка Дуда Стојановић каже:

– Ова врста позоришта је позориште осећајности које врло дуго, бавећи се савременим комадима, мимоилазимо. Ова представа изражава људскост, а од карактера не можете побећи! Дакле, ниједан режим, ни држава, нико не може да ти уништи живот као твоја сопствена психа. Ја тумачим улогу једне сестре, а међу њима је раскол као један генетски сукоб, и зато је ово представа са дирљивом поетиком у себи. Када сам градила улогу, Егонова помоћ ми је била драгоцена. Сценска интелигенција је пресудна да се једноставним средствима достигну катарзични моменти, а то у позоришту није често. Мислим да је представа врло гледана и добро примљена у региону управо зато што не говори о народима, већ о људскости...

Говорећи о пријему представе на сарајевском фестивалу МЕС Љубомир Бандовић је истакао да је у почетку било мало скепсе, али да су после представе у Камерном театру аплаузи и изрази лица говорили да је реч о фантастичном успеху. И у Ријеци је представа одлично примљена, и од критике и од публике.