Дан када је Србија срушила шенгенски зид

У Срба је кратко памћење – мало ко се сећа како смо у редовима стајали испред амбасада чекајући у реду за визу, куповали број за место у том истом реду како не би доносили столице у четири ујутро и како су захтеви чак и за одлазак на хитне операције у иностранству добијали црвено светло, јер наши грађани нису били на списку подобних за шетњу унутар граница Европске уније...

То се променило пре тачно деценију, на Светог Николу 2009. године, када је минут после поноћи на београдском аеродрому потпредседник владе Божидар Ђелић пружио пасош за лет ка Бриселу, а за њим и група од како су их назвали – 50 заслужних грађана Србије који никада пре тога нису закорачили у земље ЕУ.

У тих неколико минута 19. децембра пре 10 година, у истом том реду стајали су и новинари српских редакција и добили печат за историју. Истовремено, министар унутрашњих послова Ивица Дачић је симболично прешао мађарску границу. Дачић се одмах и вратио у Србију, док је Ђелић нашу групу повео на оно што су новинари у шали назвали „дуго путовање у Јевропу”.

Први кораци били су слатки: по полетању са аеродрома, изнети су торта и шампањац, поклон националног превозника путницима који су срушили шенгенски зид. Наредних седам дана обилазили смо Брисел, Рим, па Берлин, и на крају Париз, отварајући врата свих битних институција ЕУ и српских амбасада, али и божићних сајмова и продавница са вртоглавим новогодишњим попустима.

Европа у очима Срба који никада пре тога нису закорачили у ЕУ била је завијена снегом, окићена, шарена, са јефтином а квалитетном робом. – Све је исто као и код нас, само не пишу ћирилицом и има више реда – прокоментарисао је један од наших сапутника, након што га је полицајац казнио зато што је прелазио улицу на црвено. Причало се после да је Влада Србије подмирила и тај непланирани рачун.

Међу 50 заслужних грађана био је ватрогасац Зоран Ђуричић из Ужица, који је био фасциниран хотелом у Бриселу од 29 спратова и електронском картицом коју је користио као кључ од собе. Хаџи Маринко Миљковић из Новог Сада је за седам година дао буре крви, а када не спасава животе, возио је аутобус.

Петко Зорић је био најстарији члан групе, пензионисани професор физичког васпитања и сатиричар, који нам је тада, у 70. години обећао да ће написати књигу о овом путовању.

Педагог Хуле Кајевић је у 50. години први пут летео авионом, а место на овом путовању заслужио је спасавајући бугарске дванаестогодишњаке када је њихов аутобус слетео у набујали Лим. Причали смо и са др Зорицом Јовановић из Пожаревца, једином женом лекаром у једном женском затвору у Србији.

Остала нам је у памћењу снежна вејавица која је паралисала Брисел, па су учесници пројекта „Европа за све”, како је био званичан назив, провели на аеродрому пуних осам сати. Пре тога смо се неколико сати пробијали кроз потпуно завејан град, а како су нам домаћини објаснили, овде је снег реткост и третира се као елементарна непогода.

Зато је готово смешно звучала реченица да је снег изненадио путаре, а чули смо да град чак нема ни машине за чишћење. Надамо се да се ипак нешто променило за ових 10 година, осим паралеле са завејаним Београдом, новинари су се питали и да ли је овај застој и чекање на аеродрому наговештај онога што Србију чека на путу придруживања Европској унији. Деценију касније, сви знамо одговор на ово питање.