Децембарско пролеће

Бог нас је погледао. Усред зиме нам је укључио пролеће на тројку, јер није хтео да нагађа да ли ће бити или не руског гаса. Тако је у децембру све почело да буја: путеви никад дужи, фабрике никад новије, плате и пензије највеће у новијој историји... Али за све то, по скромном мишљењу чланова владајуће партије, није заслужан само Бог, већ и један човек. Јунак наших дана, готово као Новак Ђоковић.

А између њих двојице постоји и велика сличност: обојица нижу гем за гемом  и обојица очајнички желе да их публика воли, па јој се обраћају на свим језицима, чак и кинеским. Сад, Новаку на Вимблдону не би помогло ни да дели бесплатне карте, вози их аутобусом, дели сендвиче... Та господа преферирају јагоде са шлагом и не воле Балканце.

На Балкану је другачије: већи део публике воли свог јунака, али има и шачица која звижди на сваки потез играча, поготово на спинове. Ти грађани, за разлику од народа, замерају асу што не мења чешће свој штаб, бар као Ноле, него их штити као да су му из ока испали. Чак и када су озбиљне афере у питању, за њега су то вредни и поштени људи.

Нервирају га и новинари плаћеничких медија, који на интервјуе долазе неприпремљени, па кад их решета питањима, ни да бекну. Иначе, у разговорима са страним државницима веома је смирен и наоружан стрпљењем. Готово наоружан као војни министар руским оружјем који њиме прети, називајући Албанце Шиптарима. Ово последње му не замерам, јер и они нас називају Србима.

У каквом смо окружењу додуше и ваља нам оружје. Макар да још једном поразимо НАТО, па шта кошта да кошта. У НАТО рачунам и браћу Црногорце, који се изгледа одричу Бога на небу. Доста  им је и онај на земљи, којег имају. И то преко главе.