Како пронаћи сродну душу

Увек смо се дивили кибицфенстеру (прозору са којег се посматра), грађевинском детаљу из доба Аустроугарске монархије. И данас може да се види, највише у Војводини, на старим кућама. Чудна су то била времена кад се са прозора кришом, иза завеса, посматрала околина, кад су се одлуке доносиле у тишини. Посматрачи, скривени иза завеса, највише су „кибицовали” припаднике супротног пола. Мислим да би и данас требало више да „кибицујемо”, из више разлога. То би у нама подстакло нову креативност, вољу за животом, подстакло интересовање за друге људе. Зашто све ово помињем? Зато што мислим да се данас човек полако претвара у машину, окружен је екранима разних уређаја, од којих добија све информације, предивне слике природе из целога света, приказ људских страсти и разних узбуђења, порнографске слике, рекламе за разна јела и пића – све што пожели. Све то полако убија личну иницијативу и креативност.

Кибицовање води удварању, покушају стварања везе, а удварање налажењу оног правог, одговарајућег животног партнера. Кибицовање и удварање трају дуже време, одабир партнера није „на брзака”, и зато је тај начин бољи и на дуже је стазе, што пре свега утиче на срећнији живот партнера и самим тим и на пораст наталитета.

Наталитет нећемо подићи, поред свих осталих добропознатих разлога, групним издвојеним седењем у кафићима, причањем уз пиво о спорту и бизнису, кибицовањем у празно, већ појединачном (не групном) заинтересованошћу за супротан пол, кибицовањем најпре из потаје, размишљањем, али и јаком жељом за блискошћу, уживањем у дужем удварању, искрено се дивећи лепоти према свом укусу, испуњени жељом за близином и блискошћу са особом „из снова”, која сигурно постоји и треба је наћи, уз мањи или већи труд, јер оно лепо и пожељно „не пада с неба”. Наталитет свакако нећемо подићи сталним позивањем на патриотизам, национализам и обећавањем вишег стандарда живота, јер данашњи човек је више него икад себичан, ташт, жељан комодитета и удобности, али и разочаран, љут и све више отуђен. Мислим да ћемо данашњег човека пре подстаћи да уђе у везу и на бригу о потомству говорећи му о сигурној и лепој старости у пуној, срећној кући, јер период старости биће све дужи и неизвеснији.

Моја генерација још и има једно, двоје, ретко троје деце, и неколико унука, и то нам улепшава старе дане. Данашња младеж се опире чвршћим везама и стварању потомства, али ће зато остати несрећна, упућена на старачке домове, окружена апаратима и новом технологијом, снабдевена свим могућим информацијама. Све то никако не може да замени прави дом, окружење најближих и вољених.

И зато кибицујмо поново, полако, са уживањем, не одбацујмо дивљење лепоти и пожељности супротног пола, па макар и седећи по кафићима, уз пиво и уз обавезно „зевзечење”, чега је увек било.

Милорад Софронијевић,
књижевни преводилац, Београд