Скулптуре од мотика

Мотике којима се некада копало на њиви послужиле су уметнику Милошу Шарићу да направи скулптуре од гвожђа. Овај вајар дела је представио на изложби „Сви моји преци” у Галерији СКЦ-а и оне су део истоимене серије радова насталих током протеклих шест месеци. У скулптуре је уграђено више од двеста елемента скупљаних шест година.

– Апарат за варење био ми је главни алат. Њиме сам спајао делове гвожђа и од њих направио радове који упућују на породицу: „Стуб”, „Куће”, „Прстен” и „Пут”. Мотика је једно од првих оруђа које је човек почео да користи и вековима је обезбеђивала кору хлеба и кров над главом. Нови, брзи ритам живота у коме има доста отуђивања и међу члановима породице, скинула је са животне сцене мотику – објашњава аутор.

Креирањем уметничке приче у коју је уткана и социолошка потка, Шарић је хтео да укаже колико је  важно освртање на прошлост, али и чињеница да је услед протока времена дошло до промене начина рада, животних вредности и услова опстанка.

Скулптуре су ту и да подсете на људе који су користили мотике и живели од физичког посла.

Милош каже да је мотике скупљао на отпаду, мада има још домаћинстава у селима где се оне користе, али он их је препознао као одбачене употребне предмете којима се може дати нови живот.

– Изложба је зато и осмишљена тако да одбацује све сувишно – тема, језик и симболика материјала чине се довољно јасним. Скулптуре су изложене без постамената, оруђе је на поду па су мотике  симболично враћене на земљу којој припадају, а имају улогу и да посматрача донекле „спусте на земљу” упућујући га на реалност данашњег човека – објаснио је Милош.

Према његовим речима, мукотрпни физички рад углавном везан за природу, који подразумева обраду земљишта и издржавање и чување породице, па и шире заједнице на окупу, данас се не би могао представити мотиком, односно било би тешко овај модел живљења који је произишао из једног система вредности препознати у модерном миљеу.

– Мотике у овој улози какву им је дао Милош указују на устаљени систем навика и мерила данашњег потрошачког друштва. Оне стварају везу између њихове некадашње и данашње функције. Елементи од вареног гвожђа надовезују се попут карике, успостављајући однос преци – данашњи човек – потомци. Тако се отвара дијалог у који сваки посетилац може да се укључи јер је тема Шарићевог рада универзална. „Сви моји преци” заправо су сви наши преци – навела је др Јелена Павличић у каталогу изложбе.

Милош Шарић вајарство је завршио на Факултету уметности у Приштини – Звечану, а мастер академске студије примењеног вајарства на Факултету примењених уметности у Београду. На истом факултету је и докторирао. Добитник је треће награде жирија и публике на конкурсу „Београдски читач” 2015. године. Излагао је на самосталним и колективним поставкама у земљи и иностранству. Члан је УЛУС-а и УЛУПУДС-а. Поставка је отворена до 24. фебруара.