Трамп ослобођен, срамота остала

Дан пошто је у говору о стању нације своја трогодишња достигнућа поново описао као невиђена у америчкој историји, Доналд Трамп ослобођен је оптужби које су претиле његовим опозивом, па ће уверен да има неограничену моћ све напоре од сада усмерити на новембарске изборе од којих очекује други мандат.

Завршио се процес у коме од старта у септембру није било сумње у председникове спорне радње, али ни у то како ће изгледати пресуда на завршном суђењу у Сенату пошто је лидер републиканске већине давно рекао да неће допустити непристрасно суђење које је водио председник Врховног суда. „Ја нисам непристрасни поротник. Ово је политички процес.”

Демократе су током поступка у Представничком дому прикупиле сасвим довољно доказа на основу којих су активирана два члана за Трампов опозив: злоупотреба власти и опструкције рада Конгреса, али све то није било довољно да поремети гвоздену дисциплину републиканаца у Сенату.

Демократе су се узалуд понадале да ће Сенат позвати нове сведоке, посебно бившег Трамповог саветника за националну безбедност Џона Болтона који пише да га је председник инструисао да повуче војну помоћ Украјини како би власти у Кијеву приморао да упрљају демократског политичког ривала Џоа Бајдена.

Трамп је успео да се суђење одржи без сведока. Сенатори су проценили да је гнев ауторитарног шефа опаснији од суда народа – који је тражио нова сведочења. Олако су прихватили да кажу „Није крив” одбијајући да чују све што је на једном озбиљном суђењу морало да се чује.

Постројени пред Вођом, уплашени за своје каријере, републиканци су одабрали да буду саучесници у фарси понижавања Устава и владавине права којом је Трамп од старта командовао из Беле куће. Озбиљна сенка надвила се над Сенатом и америчком правдом.

Пресуда ће имати дубоке и дугорочне последице по америчке институције и однос снага између извршне и законодавне власти. Очеви оснивачи додели су Конгресу одговорност и моћ за опозив као контролу председника. Сенат се, међутим, ставио у функцију Трампа, не закона.

Трамп је све време био уверен да, помажући себи, служи националним интересима, све у складу са тумачењем да има право да као председник ради шта год хоће. Док је себе приказао као жртву „нелегалног, страначког покушаја удара” и прогона какви нису виђени од Понтија Пилата, од лова на вештице из Салема, од Стаљина, понављао је да услуге које је тражио од Кијева нису ништа неоубичајено, понајмање су аргументи за опозив.

Можда су његове акције биле „неодговарајуће”, можда је његов концепт корупције јединствен, али све то није довољно за смену, уверио је не само републиканце у Конгресу већ и бирачку већину своје добре старе партије. Оно што је урадио, можда је било погрешно, свакако није било за опозив, а републиканци се надају да ништа слично неће поновити. Он је, сматрају, научио лекцију. Демократе у то нису убедили.

Трампова контрола странке постаје фасцинантна, баш као што однос према неистомишљеницима угрожава демократску праксу. „Малигни нарцизам” наводио је Трампа да каже да његове ривале у Конгресу треба похапсити због „издаје” а да су његови критичари из медија „непријатељи народа”.

Процес опозива није битније променио односе политичких снага, али их је додатно поларизовао. Тек осам одсто републиканаца мисли да је Трампа требало сменити, насупрот близу 90 процената демократа. Формирани су идентитети на које чињенице једва да имају утицаја. Негативна поларизација одређује трибалне лојалности.

Поступак опозива показао је да људи тешко мењају своја мишљења која више нису супротстављене визије пореске политике, здравства или имиграције, већ два квалитативно различита приступа у тумачењу добра и зла, дозвољеног и забрањеног...

Менаџери опозива тврдили су да Трамп није за председника пошто своје личне политичке интересе ставља изнад националних. Трампови адвокати понављали су да је таква врста понашања сасвим прихватљива.

Не можете да верујете председнику да ће учинити оно што је добро за земљу, можете да верујете да ће учинити оно што је добро за Доналда Трампа, поручују демократе акцентујући прву половину реченице. Републиканци, посебно бела хришћанска десница, желе да верују да је оно што је добро за Трампа добро за Америку.

Демаркациона линија је повучена.

Републиканци су још уверенији да су демократе покушале да опозову Трампа пошто су свесни да на изборима не могу да га победе. „Они не јуре мене, они јуре вас”, поручио је Трамп својим бирачима у децембру. „Ја сам им само на путу”.

Демократе су од опозива добиле оно што су желеле, не и оно чему су се надале. Председник је недељама политички сециран, цитирале су се његове речи које показују колико не поштује Конгрес и институције. Сви они уверени да имају лошег председника у то су данас још убеђенији, али њихов број је тамо где је био и пре него што је Трамп постао тек трећи председник у 230 година историје против кога је покренута процедура опозива.

Трамп је од старта знао да суд Сената, за разлику од Представничког дома, неће изгласати захтев за његов опозив, али је такође свестан да процес није завршен његовим ослобађањем. Коначну реч шта мисле о председнику који је злоупотребио власт за личну корист а потом на све начине вршио опструкцију Конгреса даће бирачи у новембру. То што је Трамп убедио републиканце да верују у оно што он мисли, а не шта се заиста догодило, обећава да ће на изборима имати њихово хомогенизовану подршку. Његов рејтинг је највећи до сада, што много говори о –Америци.