Кућа Хундертвасер

Једна од бечких туристичких знаменитости – кућа Хундертвасер – на углу улица Ловенгасе и Кегелгасе, обележиће у марту 34 године постојања.

Ову кућу готово да је немогуће описати речима, њу треба видети, посетити, ући кроз њену капију, пролазећи кроз колонаде на тротоару, прошетати ходницима, попети се степеницама. Бити гост само у једном од станова не значи много, јер је сваки од 50 станова другачији, има другачији распоред просторија, другачија врата и прозоре, другачије подне облоге и боје зидова. Микс боја и материјала је такав да се не може описати архитектонским већ само сликарским језиком. Комбинација бетона, камена, опеке, малтера, метала, стакла и живог растиња резултат су уметничког надахнућа, градитељске филозофије и визионарске психологије која превазилази теорију хаоса.

Аутор је тумачио да човек има пет кожа. Према његовом мишљењу, то су: прво сопствена кожа, затим одело, па кућа, идентитет и коначно − природа, односно читава земљина лопта. Говорио је: „Не дозволите да вас убеде да треба да се одрекнете своје индивидуалне креативности, да треба да славите ружноћу уместо лепоте; дајте шансу сопственој маштовитости”, говорио је, убеђујући људе да треба да живе уместо да преживљавају, да буду личности и индивидуе уместо шрафа било које идеологије.

Тежећи трајној срећи кроз лепоту, овај сликар-архитекта све наде је улагао у снагу уметности за коју је сматрао да постоји у сваком појединцу, само што негде тиња, негде пламти, негде се управо разгорева, а негде је, нажалост, насилно угашена. Свим људима он је нудио „срећне просторе” кроз хумане поруке својих визија о архитектури и животу појединаца у њој. У име осуде свих злоупотреба природног окружења, у име мира, радости живљења и респектовања хармоније која постоји у природи, он је покушао да дешифрује све контрадикције глобализма на плану културе и све замке наопаке униформисаности рационалистичког тоталитаризма.

 Хундертвасер (1928–2000)

Бечки уметник, рођен је 1928. године у Бечу као Фредерик Стовасер (Frederich Stowasser). Иако је кратко време похађао Академију лепих уметности, био је у ствари самоук у областима сликарства, примењене уметности, архитектуре и дизајна околине. Типичан пример мултимедијалног уметничког активизма. Био је и писац и преводилац, бавио се графичким дизајном, креирао је поштанске марке и постере. Био је велики борац против тоталитаризма глобализације културе, против тираније функционализма и рационализма на штету појединачне људске креативности, нарочито у домену становања, али и у свим другим областима живота. Где год је било потребно демистификовати злоупотребу економске или политичке моћи или извргнути руглу клишее који ограничавају креативне слободе, био је присутан као активиста. Надао се коначном тријумфу лепоте људског духа над ружноћом контрадикција постиндустријског друштва које нуди преживљавање уместо истинског живљења.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs