Таст и ташта у посети

"Шта?? Још ниси купио кућу!" запањи се мој пријатељ, тамо, сав збуњен чињеницом (или разбијеним митом) да ми, вамо, још увек, после толико година, живимо у изнамљеном стану а не у вили са базеном и три нова аутомобила испред. Е па и ја бих волео да је тако, пријатељу мој, али немере јер је Ванкувер најскупљи град у Канади а и шире, где, примера ради, мали једнособан стан коста од 300.000 долара а најмања дрвена шупа тзв. "кућа" је од 500.000 долара па до пар милиона.

Да, да, драги наши земљаци (тамо из матице) сурова реалност је да много нас (вамо у Ванкуверу) живи у изнајмљеним становима, полукућама или "кооп"-овима, социјалним зградама са нижим "субвенционираним" станаринама. Ево на пример ми живимо у једној таквој социјали, и плаћамо "само" 1350 долара месечно ренту, са старим и скромним намештајем... ноги од нас возе осредња - обично половна кола, а мало ко је путовао и до САД (који је на 60 км одавде), а да не причамо о неким Хавајима или Мексику (ма нису путовали ни по Канади - а ту живе).

А сви тамо (тј. ту), мисле да сви ми вамо (тј. овде) живимо лагодно и богато. Еееее... а неке: "Нема за шта пас да уједе!"Иако су овде по 10-так и више година мало је оних који су успели да "купе" своју (читајте банчину) кућу или стан (на кредит од 20, 30 или 40 година). Да би "добио" кредит од банке треба да се има:
1. две (више него солидне) плате, што је овде реткост нарочито онима (нама) са малом децом - јер ако децу не чувају баба или деда, "на привременом раду", онда је веома скупо (а и ризично) да чува неко други те због тога многе мајке не раде (па и по неки отац - као некада ја);

2. тзв. "даунпејмент" да се да барем 5% (или више) од вредности стана/куће - (у "кешу", наравно, што ће рећи најмање око 15.000 до 25.000 долара).

Тол’ко пара, већина наших нема. А питате се зашто? Е па због "бетона" - зависи ко је где рођен. Јер, један долазак годишње (читај: и потрошен цео г.о.) у Србију, Републику Српску или Црну Гору кошта око 10.000 долара (обично позамљених од банке који се после месецима враћа са каматом). Једна авионска повратна карта кошта око 1500 долара, па пута број чланова породице, па поклони за многобројну фамилију (јер сви то тамо, наравно, и очекују: "Фала али стварно нисте требали !" а после буде иза леђа: "Види беде шта је донео а тол’ке паре зарађују!"), па да се нешто остави мамама, татама, бабама, дедама... (за лекове, докторе, разне државне службенике... и да преживе у наредних годину дана), па да породица живи тих месец дана тамо, па да се оде на једно летовање - купање у топлом мору (а не у проклето леденом океану), па да се "покаже" ортацима или јаранима у кафани или кафићу, па за такси јер се тамо немају кола, па ово, па оно..., па тако сваке године и.... исцуре кеш (горе споменути "даунпејмент") за кућу или стан. А то је све зато што је већина наших ни тамо ни вамо (ни на небу ни на земљи).

Но, шалу на страну не трче сви назад да би се доказали и показали већ да би видели своје напуштене, пардон – остављене родитеље (који су из године у годину све старији и немоћнији), а ови пак да виде своју децу и унучиће (можда последњи пут). Јер посматрајући кроз наш лични проблем ( моја ташта је после нашег одласка почела да узима пилуле за смирење и висок притисак - пуче жена од туге) све је ово једна велика мука - како за нас тако и за њих.

Но кад већ споменух госпођу Ташту да се надовежем...

Дакле у наш мали изнамљени стан, у септембру прошле године, до(у)селили су се моји Таст и Ташта како би нам (у наредних годину дана) помогли око чувања деце док моја супруга не нострификује, на овдашњем универзитету, своје знање (и 20-годишње искуство) јер јој се она диплома београдског факултета (по којој је сад можда и магистар), приликом тражења боље плаћеног посла, некако баш и не признаје.

Пошто Баба и Деда спавају у дневној тзв. гостињској соби (а где би друго кад је мали изнамљени стан - знам да се понављам али то баш и хоћу да НАГЛАСИМ!) сад мора, мало више да се припази на понашање те подигне ниво трпељивости и толеранције међугенерацијског суживота (што би неки рекли). Наравно, то је познато само вама који живите или који сте живели са својим родитељима, или у "тазбини".

Него, споменух ја то, сав срећан и онако успут, једном нашем овде да су ми таст и таста дошли а он згрчи фацу и са жаљењем (или гађењем) рече: "Ау, сине, пук’о си!".
"А што?" упитах ја наивно, а он крену "Па видећеш, сине, што, видећеш. Видећеш кад се за једно пар недеља испричате и све пропуштено надокнадите, те кад се освесте, опусте и онако се лепо осете као "код своје куће" те преузму команду."
„Али, нису они такви.." покушах ја да их одбраним.

"Аха, не, нису. Како да не. Ма не, нико од наших матораца није такав! Неее! Па, то ти је, бре сине, најскупља цена ове наше емиграције, скупља чак и од носталгије. Па шта мислиш што смо ми побегли у Канаду, а? Па управо због те наше породичне заједнице у којој смо и живели! А живели смо жена, деца и ја годинама код мојих у њиховом двособном стану. Пакао је био, сине ПА-КА-О! А у подстанаре нисмо хтели из принципа. Не! Па зар у рођеном граду!? Никако! И наравно, после пар година такве заједнице, пуче тиква, замал’ да се покољемо једног дана те ми лепо спаковасмо кофере и... правац Канада. Е, а кад смо овде стигли спопаде нас носталгија, распекмезили се, раслинавили те сваки дан плакање и кукање преко телефона. А телефонски рачуни,сине уши отпадају (п.а. "причај ми нешто о томе - први телефонски рачун нам је био 300 долара")....

И тако, после пар месеци, ужелела се наша деца матораца, а они унучића, проклето српско све заборави и опрости те и њих доведосмо овде. И шта смо сад исељењем добили, Шта? Ништа! Све је опет по старом, само је земља друга. Уствари сине, право да ти кажем, сад је још и горе. Јер сада смо у малом изнајмљеном стану, мањем од оног београдског и опет са оним истим мојим родитељима од којих смо и побегли. А њима, сине, овде све смета, остарели-подивљали па су још и гори. Смета им што ће "унуци да им постану Енглези" и што између себе причају на енглеском а не на српском. Смета им што они сами не знају "тај енглески" те су зато стално у стану "међ’ четри зида". Смета им што немају сваког јутра да прелистају свежу дневну штампу већ морају за компјутер (а слова су им "на тај наш сајд" ситна а и "тај миш неће нешто..."). Смета им што немају "ону нашу" праву домаћу турску кафу већ пију "овај њихов бућкуриш". Смета им што немају ни са ким ту кафу да попију јер им фале: "Жика, Пера, Лаза,..." и сви остали рођаци, комшије и пријатељи које ни тамо нису видели годинама. Смета им што ће башта на плацу да им пропадне или што ће комшије све да им оберу (п.а.- "Да Бог да им цркла крава!"). И тако смета им и ово и оно... ама сине, све им смета а највише им сметамо ми.

А нама не сме ништа да смета јер: "Ви сте млади." кажу они и "Како вама може нешто да смета у тим годинама. Ми кад смо били у вашим годинама нама ништа није сметало, ништа. А ми смо..." И тада креће тросатна тирада, већ много пута испричана прича о тешком детињству, окупацији, рату, беди, немаштини, комунизму, обнови, изградњи, братству-јединству... Мислим, сине, да не грешим душу, помажу нам они. И то много! Ћале одводи и доводи децу из школе а Кева кува и пегла. И то нам много значи јер само тако успевамо да приштедимо који долар. Јер само да знаш, овде чување деце кошта 60 долара дневно и то само за једно дете, па ти види колико је то месечно." А кад кући стигнемо у 7 увече, уморни и гладни онда нам они моји родитељи још са врата заскоче на кичму па крену: "Не ваља... ово или оно, нисте добро... ово или оно, деца су... ово и оно, ..." па не престају. Ја им онако лепо кажем: "Ама људи, сачекајте да се макар скинемо и нешто поједемо, па ћемо после да причамо,а они не престају - мељу ли мељу, и наравно, ја дрекнем, моји су родитељи, те настане општа свађа после које данима не причамо. И зато, сине једва чекам, на аеродрому, леђа да им видим. Ј..., знам, проклето је то све али такав смо ваљда народ - никада задовољни.

И нешто се мислим, па у праву су бре, ови Канађани. Код њих је "куд који мили моји после 18-те", и да знаш да је тако и здравије. Нико се бре никоме не меша у живот а и лепо се слажу кад се оно виде, пар пута годишње. Него распричасмо се ми, а ја морам да идем...“

И оде он а мене остави, на сред улице, збуњеног и забринутог над расплетом будућих догађаја у нашој кући...но о томе неки други пут.