Нова издања дела Слободана Јовановића

Институт за европске студије представио је две недавно поново објављене књиге „Социологија религије” и „Из историје књижевности” Слободана Јовановића, у издању „Беокњиге”, „Информатике” и Српског либералног савета. О делу овог нашег научника, правника, академика, књижевника, политичара, председника владе, универзитетског професора и ректора, говорили су Миша Ђурковић, директор овог института, и Чедомир Антић, професор Филозофског факултета Универзитета у Београду. Александар Недић, из Српског либералног савета, подсетио је на активност Српске либералне странке и ДСС-а, појединих академика и универзитетских професора, Косте Чавошког и Смиље Аврамов, који су се залагали за рехабилитацију Слободана Јовановића 2007. и повратак његових посмртних остатака у земљу 2011. године.

– У овој истој згради, на Тргу Николе Пашића, био је централни комитет који је одлучио да Србији није потребан један Слободан Јовановић – нагласио је Недић.

Прошле године приређена је велика изложба у Галерији Српске академије наука и уметности под називом „Свет и време Слободана Јовановића”, поводом 150 година од његовог рођења, аутора Бориса Милосављевића, вишег научног сарадника Балканолошког института САНУ. Ова поновљена издања још један су од прилога обележавању те годишњице, а према речима Мише Ђурковића, права рехабилитација овог српског великана још није извршена, будући да немамо његова потпуна сабрана дела, већ само изабрана, која нису интегрисана у образовни систем.

Чедомир Антић подсетио је на живот и дело Слободана Јовановића, који је испунио пуни људски век и важан део модерне културе нашег народа, указујући и на чињеницу да је рођен у тадашњој Аустроугарској, да је школован у иностранству – у Минхену, Цириху, Женеви и Паризу, а да је у емиграцији провео и последњи, скромни, део живота. Према Антићевим речима, Јовановићев предак с мајчине стране Константин Маринковић објавио је књигу о открићу Америке, а његов отац био је чувени српски либерал и просветитељ Владимир Јовановић, председник Српског ученог друштва, који је по идеалима, у које је веровао, својој деци дао имена Слободан и Правда. Један од првих српских Слободана рођен је важне 1869. године, у којој је донет Устав битан за развој парламентаризма у кнежевини Србији. Залагање за парламентаризам и демократију, биће, према Антићевим речима, његова животна и идејна преокупација.

По повратку у земљу, брзо је напредовао у Министарству иностраних дела, био је аташе у српском посланству у Цариграду, а 1897. године постао је и професор на Правном факултету, на Великој школи у Београду. Чедомир Антић подсетио је и на велику улогу Слободана Јовановића у креирању српске културне политике, учествовањем у издањима Српског књижевног гласника уз Богдана Поповића и председавањем Српским културним клубом. Током Балканских ратова и током Првог светског рата био је шеф Пресбироа при Врховној команди српске војске, а Чедомир Антић упоредио је његово пријатељство са Драгутином Димитријевићем Аписом са остајањем на линији старе политике и подршке Дражи Михаиловићу, у Другом светском рату, у време када се савезничка политика променила и у односу на избегличку српску владу у Лондону на чијем је челу био. Током плодних тридесетих година 20. века, Геца Кон је објавио његова сабрана дела у 17 томова, а када му је после рата суђено као колаборационисти, без свих грађанских права, учињено је то по старом обичају тоталитарних режима, који су судили и забрањивали књиге. Како је још приметио Чедомир Антић, Слободан Јовановић био је једини председник Српске краљевске академије, данашњег САНУ, чије је име избрисано, а касније додато на њен списак да би се затим нашао на једној српској новчаници.