Театру данас мањка страсти

Наташа Тапушковић, глумица особеног сценског дара отиснула се, а да није ни слутила, у жанр монодраме. Кривац за овакав подухват је један од најинтригантнијих писаца савремене руске драме Иван Вирипајев и његово дело „Јул” у којем снагом ироније третира проблем избављења обичног човека који може бити свако од нас. Па чак и жена, због чега је сам писац инсистирао да лик Петра, као и остале ликове, тумачи жена, односно глумица.

Монодраму „Јул” у извођењу Наташе Тапушковић публика ће моћи да види на сцени „Студио” матичног Југословенског драмског позоришта у Београду сутра када ће и почети сценски живот у овом простору. Пре тога „Јул” је гостовао 21. фебруара на камерној сцени новосадског Српског народног позоришта, а вече касније у Народном позоришту у Крушевцу. Режију је потписала Тара Манић, драматург је Дејан Прћић, костимограф Срђан Перић.

Петар, необични јунак представе „Јул” је 70-годишњи убица, који услед пожара остаје социјално и егзистенцијално угрожен. Пут његовог избављења биће прожет суровошћу, насиљем, потрагом за „његовом рођеном лудницом”, као можда јединим уточиштем које му припада.

– Увек сам била изнова опчињена читајући драму „Јул” и мислила све време да је то монодрама за мушкарце. Чинило ми се невероватним да ово дело још нико од колега није радио, да бих тек после трећег читања у поднаслову прочитала да „на сцену излази жена да одигра све ово”. Тада ме је „Јул” још више опчинио. Одједном сам разумела невероватну луцидност Вирипајева који, комбиновањем суровости и нежности, у исти мах проговара о битним питањима на парадоксалан начин. Такође, у поднаслову дела пише „трилогија о избављењу” – прича наша саговорница и додаје:

– Бројна су питања која, на том путу избављења, Вирипајев поставља кроз лик Петра. У ком то тренутку човек постаје жртва сопственог спасења? Која је то граница суровости, бола, подношења сопствене судбине? Колико суровости може стати унутар страсти да се досегне блаженство, односно рај, и коме он припада? Писац не оставља много наде главном јунаку, али је путовање пресудно, та жудња и тежња да се стигне у Архангелск. Тамо где  је недосањани рај.

У цео процес настајања монодраме „Јул” укључили су се и редитељка Тара Манић и други сарадници, јер је Наташа Тапушковић желела да има „туђе око” које ће њен рад пратити из другог угла.

– Све нас је обузео Вирипајев. Покушали смо да откријемо којим то различитим средствима можемо тумачити и раздвојити два сасвим различита дела унутар текста. У првом делу Петар публици открива шта му се све догодило на путу до луднице, док је други део, истанчанији, подигнут готово на метафизички ниво. Тада је Петар у лудници, везан, остају само мисли, сећања, снови који га походе као утваре – прича уметница.

У тумачењу тог другог дела, објашњава Наташа Тапушковић, одлучили су се за филмски израз и видео-материјал, па је била у прилици да одигра све те тако различите ликове у сасвим другачијем глумачком изразу. Публика која долази на представу и не познаје дамар Вирипајева и  његову страст, била је подједнако расположена и заведена, као и публика која врло добро познаје специфичност, може се рећи, његове поезије. Новија руска драматургија обилује страственим односом према људима са маргине, додаје.

– Понекад ми се чини да би у овом времену сваки комад требало да говори о усамљености, да је то кључ и тачка сусрета позоришта са собом, са нама учесницима, као и публиком. Данашње позориште управо заобилази усамљеност зато што му мањка страсти, недостаје онај Ерос који тражи активитет израза, ону зону: изласка на црту. Драма „Јул” је попут савремене античке драме, писац излаже свог јунака крајњој егзистенцијалној угрожености не би ли био у прилици да испита свој простор постојања. После неколико играња сам освестила своју суштинску везаност за овај комад, то јест, могућност да својом усамљеношћу иступим и то је огромно растерећење. Овај текст је понудио све те крајње капацитете у којима се крећем.

Иза Наташе Тапушковић су бројне улоге које је остварила до сада. На сцени ЈДП-а публика је тренутно гледа као Госпођу Р у награђиваној представи „Зашто је полудео господин Р?”, односно Јованку у „Госпођици”, Марселу у представи „Хотел ’Слободан промет’”, Пинтеровој „Издаји”… Са друге стране Наташа Тапушковић не воли да се медијски експонира. Ево и зашто:

– Негујем, колико је то могуће, врсту анонимности. Данашњица хрли у транспарентност, а мени је ипак дража трансцендентност. Узбуђује ме та врста игре са добом и његовим захтевима. Лепота игре је у питању, испитати на који ће начин стварност реаговати на доследност и слободу неговања сопства. Посебно сам радознала по том питању.