Краљица у седамнаестој

Док су већина њених вршњака још у учионицама-балетским салама, седамнаестогодишња Александра Бибић већ две сезоне има професионални уговор са Балетом Народног позоришта. Штавише, већ смо је могли видети и у једној „краљевској игри”: тумачила је насловни лик у балету „Краљица Марго”, за који је кореографију урадио Крунислав Симић на музику Горана Бреговића. Ускоро ћемо је гледати у још једном познатом лику – као Софку у „Нечистој крви”, у балету који у истом београдском позоришту приводи крају кореограф Лидија Пилипенко. Не заборавимо и 12. јун: опет на овој позорници биће гала концерт поводом 60 година од оснивања балетске школе „Лујо Давичо”. Садашњи и бивши ђаци биће на истом месту, а у том свечаном плесу учествоваће и наша саговорница.

Без обзира на њене године младе, биографија Александре Бибић није од оних „у три реда све би стало...”. Прво, већ са три године она учи прва слова азбуке плеса, а још као дете већ се попела на позорницу Народног позоришта. Није то, додуше, била она главна, велика сцена. Могло би се рећи да се она „пењала” од крова ка партеру. Тај њен мали позоришни деби десио се на сцени „Пети спрат”, где је са групом изабраних ученица из „Давича” наступала у представи „Балканска пластика”, у којој се редитељка Ивана Вујић бавила ликом и делом чувене Маге Магазиновић, пионира уметности игре у Србији.

Александра Бибић имала је среће да учи игру и у Риму, Барију, Бечу, Монте Карлу...Дипломирана балерина, у класи Милице Безмаревић, постала је тамо где је започела школовање – у „Давичу”. И уследио је пут у Народно и, корак по корак, ево је и са круном на глави. А у глави младе краљице...

– Све је било као сан. Кад победите страх онда је све лакше. Лакше носите тај велики, тежак лик у себи. И мени је прва представа у којој сам била Краљица Марго некако брзо протекла, готово пролетела. Такав је био мој први осећај када је завеса пала – каже млада солисткиња.

У средиште свог новог балета „Нечиста крв”, који овог месеца излази пред публику, Лидија Пилипенко је ставила лик писца Боре Станковића (играће га Константин Костјуков), али и неколико његових познатих јунакиња које су ушле и у школску лектиру: Софку, Коштану и Ташану. Ову прву играће и Александра Бибић (лик је спремила и Олга Олћан). Леже јој ти жешћи драмски ликови. Спремала је мало и Коштану, па се једног дана и њој нада. Кореографи, критичари, публика већ препознају несумњиви глумачки дар балерине на почетку каријере. Препознаје га и она сама. Каже нам да и та прича није баш од јуче и да је за њу уметност – и више од игре, балетске.

– Некад сам око пола године провела у Дечијој драмског групи Радио Београда. Била сам и на аудицији за филм „Ми нисмо анђели 2”, ушла у најужи круг, али пред камере нисам стала. Млада сам и моје жеље за великим учењем нису ни изблиза потрошене. Планирам да на јесен упишем студије глуме. За балет ће ми то свакако бити драгоцено, али ја бих више, даље: и једно и друго. Чини ми се да бих то могла, чак маштам да се једнога дана као глумица представим у широком драмском спектру – од трагедије до комедије. Мислим да нисам ни без певачког дара, мада сам у томе помало стидљива и моја публика су само моје другарице. Свашта ја волим и сањам... Обожавам салсу, радо бих се опробала и као ди-џеј – прича нам „у ритму” салсе, која се управо чује из суседног кафеа. Као да је неко прислушкивао наш разговор у башти поред и – одврнуо праву музику.

Кад имаш 17 то је време створено за снове, за скидање звезда са неба, за... Уосталом, уметност је на страни паметних, храбрих, знатижељних. Такви су већина њених хероја. А Александра Бибић очигледно би да им се придружи.