Староградски бисери – звуци носталгије и љубави

Aко и најмање имате осећаја за лепоту песама и њиховог извођења, морате затворити уши да не слушате бесмислене, двосмислене, врло често и баналне речи, уз простачку и претенциозну мешавину деформисаних отпадака наших и страних мелодија. Овако је 1926. о градској народној музици писао утицајни композитор и музички фолклориста Владимир Р. Ђорђевић, ниподаштавајући звук који је допирао из кафана, настао мешањем фолклорне традиције и урбане музике балканских и централноевропских земаља.

– За разлику од музичких ауторитета, градска публика је пригрлила нови жанр. Поклоници су били припадници средње класе, а нарочито уметници склони боемском начину живота: писци, сликари, глумци, песници – каже др Марија Думнић Вилотијевић, научни сарадник Музиколошког института САНУ. Њена књига „Звуци носталгије”, објављена крајем прошле године, прва је етномузиколошка монографија о староградској музици у Србији.

– Варошка музика, коју су изводили тамбурашки састави, била је веома популарна у Војводини. Јак центар је била и Мачва, са Шапцем као средиштем. Специфичне градске народне песме настајале су у Врању и у градовима Косова и Метохије. „Музички језик” у Рашкој области био је под утицајем севдалинки, које су такође вид градске музике. Наравно, Београд  је био престоница овог жанра, а живот популарне народне музике пулсирао је у кафанама Скадарлије – описује наша саговорница „распоред снага” почетком 20. века.

Ни у то време, а нарочито након формирања Југославије, српска урбана средишта нису била изолована острва. Музички састави су циркулисали међу градовима, а на тим турнејама репертоар су обогаћивали песмама које би чули од локалних оркестара. Прожимање и тржишна потражња довели су до формирања све квалитетнијих свирачких дружина, једноставне мелодије су аранжмански обогаћиване, а поједини инструменталисти и певачи стекли су статус звезда.

– Текстови су углавном љубавни, али постоји и мноштво патриотских песама, које величају славну историју. Главни сентимент је носталгија, идеализована слика старих добрих времена, лаганог начина живота, вредности којих више нема – каже Марија Думнић Вилотијевић, додајући да су композитори и текстописци остајали у сенци извођача. Често се и не зна ко су аутори евергрин хитова градске народне музике.

Од 1929. градска народна музика се из кафанских оаза шири етром, захваљујући Радио Београду. Наступ уживо на таласима престоничког радија био је потврда вредности, а снимање грамофонске плоче – мера успеха и славе. Златни период потрајао је до почетка окупације, тачније до успостављања новог политичког поретка после рата. Комунистичка власт је градску народну музику „ставила на лед”, као реликт буржоаског друштва. Неким извођачима је забрањен рад јер су током окупације наступали на радију и у кафанама. Револуционарна репресија временом је попустила, па се, највише заслугом уредника Ђорђа Караклајића, у етар вратио „прочишћен” репертоар, без текстова у којима се превише србовало или, не дај боже, величала монархија.

– Преокрет настаје 1971. године, када се у издању загребачког „Југотона” појављује прва ЛП плоча под називом „Староградски бисери”, за чију припрему и реализацију је заслужан Жарко Петровић, познати композитор забавне музике из Ужица. Његова идеја је била да се реафирмише међуратна баштина градске народне музике, обогаћена плесним ритмовима, како би била пријемчива уху млађе публике. Уједно, то би била и квалитетна алтернатива новокомпонованој народној музици, која је тих година бујала – каже Марија Думнић Вилотијевић.

Петровићев наум је претходно у Београду ударио у зид идеолошког неразумевања, док су у Загребу препознали тржишни потенцијал староградске музике. Тако се догодило да је „Југотон”, осим „Староградских бисера”, објавио и плочу „Солунске песме”. Оба издања су имала одличне тираже, а добро су се продавале и међу српском дијаспором.

Од тада до данас, овај жанр ужива пуно „право грађанства”, у медијима и на тржишту. Поједини ствараоци, попут кантаутора Звонка Богдана, постали су синоним за овај музички правац, чију су славу проносили и ансамбли „Наракорд”, „Тамбурица 5”, „Секстет Скадарлија”...

У социјалистичком периоду, у угледним кафанама наступало се с подијума, без залажења међу столове, за унапред договорену плату или хонорар, тако да гости бакшишом нису могли да сужавају репертоар, тражећи све једне те исте песме...

– Староградска музика није фосилни остатак прошлости, она се регенерише кроз нове композиције у чијем средишту су љубав или носталгија. А када песма заживи у програму кафанских оркестара, то значи да има потенцијал да временом постане део староградског репертоара – закључује наша саговорница.

Државни испит за радну дозволу

Тридесетих година прошлог века вође састава (капелници) полагали су посебан испит да би добили дозволу за рад. Чланови комисије су били представник Министарства просвете и члан управе моћног цеховског Удружења музиканата, тамбураша, хармоникаша, свирача, певача и певачица у Краљевини Југославији. Кандидат је морао да има најмање трогодишње свирачко искуство и да приложи репертоар који изводи. Полагао је теоријски део – познавање нота и аранжирање, а потом је оцењиван „начин извођења, самостално штимовање и општа музикалност”. Комисија је оцењивала да ли ансамбл под његовим вођством „изводи поједине комаде на таквој уметничкој висини да се њихово јавно извођење може дозволити по градовима и паланкама Југославије”.