(Не)пропусне границе

Две велике медијске и друштвене теме које нас окупирају ових дана (пандемија корона вируса и нови талас миграната који запљускује Европу) имају неколико додирних тачака. За почетак, оба феномена намећу поновно преиспитивање значаја и улоге граница националних држава у ери незаустављиве глобализације. Друга заједничка карактеристика је обим и интензитет ширења лажних вести. Први угао гледања је више феноменолошки и донекле апстрактан, док други производи реалне и опипљиве последице.

Очигледно је да кризне ситуације реактуелизују питање односа глобализације и националних држава. Иако су неки аналитичари још давно прогласили „крај историје” и видели свет који није подељен на различите државе, данас су националне границе толико важне да су понегде опасане и бодљикавим жицама. Па ипак, процеси глобализације јесу незаустављиви – дуготрајна мигрантска криза само показује да је један од главних сегмената дефиниције глобализације, релокација становништва, и те како актуелан. Са друге стране, брзина ширења инфекције вирусом ковид 19 такође показује да националне границе нису препрека, јер се против микроорганизама не можемо бранити ни зидовима ни жицама, а како велики број људи на дневном нивоу прелази више стотина или хиљада километара (што је такође део дефиниције глобализације), логично је да ће ова здравствена криза бити глобалног карактера. Другим речима, у кризним временима наново се кристалишу „нерешени односи” између глобализације и националних држава.

Када је у питању ширење лажних вести, и ту се опет налазимо на терену судара глобалног и локалног, али овог пута је реч о нечему што надилази ниво пуког промишљања поменутих феномена. Иако су лажне вести одувек биле верни пратилац кризних ситуација, са оваквом пролиферацијом медија и, нарочито, друштвених мрежа, веома је тешко задржати објективност, неутралност и, најзад, смиреност код становништва у било којој земљи света.

Вести о вирусу корона од првог момента прате теорије завере о његовом настанку (произведен је у америчким или кинеским, наравно тајним лабораторијама, можда је у питању и биолошки тероризам итд.), затим о ширењу епидемије и њеним последицама и, коначно – оно што је најопасније – прате их и информације о наводним могућностима лечења средствима која наносе штету по здравље људи (бесмислице попут оних да неке врсте дрога и алкохола могу да сузбију вирус).

Слична је ситуација и са мигрантима који су недавно из Турске кренули у Европу. Друштвене мреже су „преплављене” информацијама и видео-снимцима за које се у највећем броју случајева испоставља да су или извађени из контекста, или чак потпуно лажни. Последица таквих нетачних вести су ксенофобија, расизам и ширење нетрпељивости који су и раније били присутни а сада су интензивирани. У оба случаја погрешне информације и теорије завере долазе и из „домаће кухиње”, али и из иностранства. Тако опет имамо пун замах глобализације на делу – и то оног поприлично опасног аспекта овог процеса.

Као што сам на почетку текста рекла, реч је о више нивоа анализе који су, иако међусобно повезани, када говоримо о реалном значају, ипак доста различити. У првом случају више је реч о занимљивом пропитивању једне савремене дилеме (која је улога националне државе у доба глобализације и да ли управо у време криза глобализација показује да је јача од националних граница), а у другом случају реч је о нечему што може бити веома опасно. Психолози кажу да су негативна предубеђења поприлично моћни механизми који ће на сам помен потенцијалне опасности привући нашу пажњу, брзо ћемо запамтити такву вест и даље преносити. То на крају може попримити облик масовне панике што је стварање новог проблема (поред већ постојећих објективних изазова). Ширење лажних информација и погрешних података није специјалитет новог доба (тако је на пример куга била окидач за антисемитизам, док су се током Хладног рата различите стране „препуцавале” у вези са појавом различитих болести попут ХИВ-а), али са овако развијеним информационим технологијама које премрежавају читав свет то је постала права пошаст које се треба чувати. Уместо „гајења” негативних предубеђења треба размишљати трезвено, критично и својом главом, уз ослушкивање струке која је једина компетентна за давање правих вести и процена.

Асистенткиња на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду
 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа