Певао сам са три чувена тенора

Имао сам част да пуно певам са чувена три тенора Домингом, Паваротијем и Карерасом, са којима сам после постао добар пријатељ. Када би ме људи питали ко је од њих тројице најбољи тенор, увек сам одговарао дипломатски – да је сваки најбољи на свој начин, каже Борис Мартиновић бас-баритон, славни америчко-хрватски уметник који тренутно живи у нашој престоници. Мартиновић је са супругом Дијаном, сопранисткињом, одржао 6. марта концерт, уз клавирску пратњу Косте Јевтића, у Скупштини града Београда. Било је планирано да то буде само прво у низу гостовања у оквиру пројекта „Интернационални мостови музике – музика спаја и када све друго раздваја”, који је покренуло удружење „Алегро НБ” из Београда, у сарадњи са Амбасадом Републике Хрватске у нашој земљи.

Током марта, априла и маја Мартиновићи су планирали да одрже још четири бесплатна реситала у Србији (још један у Београду, затим у Нишу, Суботици и Новом Саду), али су они за сада морали да буду одложени, а нови термини још нису објављени. У разноврстан програм увршћене су и соло песме српских композитора Петра Коњовића, Станислава Биничког, Стевана Христића, Константина Бабића, Милана Пребанде, као и хрватских аутора Доре Пејачевић, Ивана Зајца, Јосипа Хатзеа и Јакова Готовца. Овај пројекат је допринос популаризацији демократских вредности, мира и помирења земаља Балкана. Планирано је да у другој половини године концерти буду организовани и у Хрватској.

Борис Мартиновић је дипломирао на престижној Џулијардовој школи и Америчком оперском центру у Њујорку. На међународну сцену је ступио 1977, а као 21-годишњак је описан као „бас чаробног потенцијала”. Наступао је на најпрестижнијим сценама у Италији, затим освојио Париску оперу и многе друге светске позоришне куће. Последњих година је уметнички директор опере Морлаки у Перуђи и Примавера Опере у Лос Анђелесу.

Како је настала идеја да се овакав пројекат, пет бесплатних концерата у Београду, Нишу, Суботици и Новом Саду, реализује?

Моја супруга Дијана Мартиновић, сопран, са којом наступам на овим концертима, и ја смо до пре две године живели на релацији Хрватска–Америка–Србија, а потом смо из приватних разлога одабрали Београд за сталну адресу. Дијана ми је често предлагала да се овдашњој публици представимо неким лепим пројектом. И тако су настали „Интернационални мостови музике”, чији је идејни творац и уметнички директор Дијана. С обзиром на то да је ово први пут да наступам у Београду и Србији и да се иза пројекта крије хумана идеја одмах сам прихватио учешће. Дијана Мартиновић је моја супруга и мој пословни партнер, о њој сам много тога лепог слушао и пре него што смо се упознали, у време њеног школовања на Свеучилишту за музику у Штутгарту у Немачкој. Она је јака и харизматична жена, великог певачког талента и умећа, а бави се и педагогијом.

На међународну сцену ступили сте пре четири деценије и добили изванредне критике, од тада па до данас постигли сте много успеха у свету, шта бисте издвојили?

Било је много сјајних представа. Издвојио бих мој наступ у главној улози Мојсија у Росинијевој опери „Мојсије у Египту” на Росини фестивалу у Пезару, у Италији.

Сећам се и опере Жоржа Бизеа „Кармен”, у којој сам поред Хозеа Карераса и Агнес Балтсе као Кармен, тумачио главну улогу Ескамиља, у Бечкој државној опери. Дириговао је Клаудио Абадо, а режирао познати Франко Зефирели. На крају представе доживели смо овације у трајању од 45 минута. Било је још представа са сјајним колегама – Леонтином Прајс, Мирелом Френи, Монсерат Кабаље, Денис Грејвс, Катјаом Ричарели и многим другима, које су свака за себе биле посебне и успешне. Много мојих извођења је снимљено и на ЦД и ДВД издања. Издвојио бих Бородинову оперу „Кнез Игор” и Глинкино дело „Живот за цара” које сам снимио са Софијским оркестром, под диригентском палицом Емила Чакарова. „Кнез Игор” је освојио престижну награду Гран при Академије Шарл Кро за оперу у Француској.

За „Сони” сам снимио Гомезову „Ил Гуаранy” са Пласидом Домингом. Када је Доминго постао уметнички директор Вашингтонске државне опере, позвао ме је да наступам са њим на отварању његове прве сезоне.

У вашој биографији су импресивни подаци, почев од година учења на Џулијарду. С обзиром на то да вам је географски била ближа Италија, како се догодило да своје образовање не потражите у тој земљи?

Када сам имао 13 година, моја породица се преселила из Задра у Њујорк и то је био разлог мог школовање у Америци. Италију сам често посећивао и нема значајне италијанске оперске куће у којој нисам певао. Имао сам велику срећу да ме у САД још као 16-годишњака уоче и приме у своју класу познати вокални педагози, који су радили само са звездама Метрополитена. Када сам имао 21 годину, уследио је мој први професионални наступ у Линколн центру у Њујорк у Рефићеовој опери „Ћећилија” са Ренатом Ското у главној улози. То је био мој први велики успех. Тог периода се сећам по сјајној енергији и подршци значајних људи, без које не бих тако лако успео. Дивно је било живети, студирати и бавити се музиком у центру света какав је Њујорк.

Какве савете бисте дали младим певачима?

Младе таленте увек саветујем да је важно одабрати прави репертоар који је најбољи за њихов тип гласа и да буду стрпљиви са уласком у велике улоге драмског фаха.