​Јагош Марковић: Размажени смо, да не кажем бахати

Све ово подносим изненађујуће мирно. Усредсређен сам на дух јер мислим да је он главни за имунитет сваке врсте, у сваком тренутку па и сада, Користим ово за „рестарт”. Мислим да нам је дужност да се сви преиспитамо, побољшамо, окренемо правим вредностима и изађемо бољи из овога колико можемо. Имамо пуно посла са собом сви, поручује редитељ Јагош Марковић и присећа се анегдоте из деведесетих година прошлог века.

– Знате кад је било бомбардовање, пита Цеца Бојковић моју дивну Ђурђу Цветић: „Како је Јагош овако миран сада, сви смо немирни, а он који је увек такав највише од свих нас, сада је миран? Мудра и духовита Ђурђа Цветић јој је одговорила: „Изједначили се притисци”. Ево, опет су се изједначили... Шалу на страну, ово је жути картон. Приберимо се! Јасно је шта радимо планети у еколошком смислу, колика смо стока постали одавно. Земља нас не држи више. Новац је заиста постао идол, да не кажем нешто више – прича наш саговорник и додаје:

– Завист није одавно нешто што се мора крити, афирмација зла на сваком кораку. Погледајте већину насловних страна годинама уназад. Нигде сажаљења за другога, нигде самокритике и самосвести. Није самосвест да се критикују други. Човече, на првом месту је да себе поправљаш!

Јагош Марковић и гласно размишља зашто људима тешко пада изолација:

– Не живимо ни са слободом, нити са лепотом, правдом, него са другим људима. Није лако постојати сам са собом.

А у нама треба да су и слобода, и правда, и доброта, и лепота. Друго, ми смо јако, јако размажени: сви! Застрашујуће смо размажени, да не кажем бахати. Мала је ово жртва. До пре пет минута био је Други светски рат. Знамо шта је било, нажалост. Шта су живели наши преци најближи! А ми у кућама, треба да се причувамо, па нећемо правити драму, бар не ми који можемо изаћи из домова ако затреба. Тешко је старијима који су у кућној изолацији по цео дан, без контакта. То су хероји за мене: сами и стари у својим становима, а ведрог духа. Свака им част.

Само што је завршио рад на представи „Путујуће позориште Шопаловић” Љубомира Симовића у Југословенском драмском позоришту, силом прилика Јагош Марковић „сместио се” у изолацију. Ево како проводи ове дане:

– Мењам навике, имам себе Богу хвала. Срећем се са собом, упознајем. Медији су сироти, опет легло мрака. Тај кајрон који се врти са бројем умрлих и застрашујући снимци из обожаване Италије чине ствар још гором. У главама нам се може направити пакао и онда смо готови. Те претње са телевизијских екрана су тешке. Једно су информације, разум, мере заштите, а друго је претња. Ја сам редитељ, не слушам само текст, него и подтекст, радњу. Како Сека Саблић каже: титлови. Ми аутоматски чујемо превод, тако и правимо представе. Не од слова, него од онога испод њих. Дакле, реч је само врх леденог брега.

Питали смо га коју поруку или савет би волео да упути нашим читаоцима у новонасталим околностима?

– Ко сам ја да ишта поручујем, а камоли да саветујем? Али, ипак одговорићу: Окренути се унутрашњем свету свом, некој доброти и лепоти нашој и правити то струјно коло са ближњима. Ограничити медије на два пута дневно, отићи један део дана у свој свет. Фотосинтеза мора да се обавља. Човек је оно чиме храни своју душу. Пун сам оптимизма у нашу виталност, а да морамо одрасти, и прећи на други, виши ниво размишљања, делања, дефинитивно морамо. Питање је опстанка: са једне стране су страх као гонич и мука, и пропаст, а са друге је креативност. Шта год она била било коме, она је свуда и доступна је свакоме у одређеној мери. Од писма до ес-ем-еса, од ручка до хумора, од детаља до детаља – каже Марковић и наставља у свом духу:

– Рад у сваком случају. Ко је пуно радио, преко црте, сад нека се одмара, принудно, а ко није радио, сада нека ради. Морамо се доводити у нормалу што је више могуће. Пазити шта причамо, ништа као сагрешење не узима енергију. А искушења има пуно. И да! Да не заборавимо! Све ми се више чини да је једина правда, нама смртницима доступна: опрост. То јача имунитет. А овај сусрет са смрћу, која јесте неминовност, искористимо да схватимо шта нам је чинити док смо у овом агрегатном стању. Одавно се знам питати: шта би ми било жао да нисам урадио да сад умрем? Па то и чиним, кад год ме не понесе тамни део мене. Јер боли само оно што нисмо дали. Најискреније вам кажем.