​Јувал Ноа Харари: У чему изолационисти греше

Један од водећих интелектуалаца данашњице, израелски историчар Јувал Ноа Харари, аутор књига „Хомо деус”, „21 лекција за 21. век” и „Сапијенс, кратка историја човечанства”, написао је за магазин „Тајм” текст о пандемији вируса корона, чије делове преносимо љубазношћу његовог српског издавача „Лагуне” и у преводу Јелене Танасковић.

Једна од водећих идеја овог есеја је та да човечанству недостају лидери у борби против вируса корона, да Америка више није тај лидер, да Европа има шансу да поново освоји симпатије становништва, да изолационисти греше, да је одлучујућа битка на пољу међуљудских односа.

„Тренутно има много оних који за пандемију вируса корона криве тренд глобализације. Они наводе да би заустављање овог процеса био једини прави начин да свет избегне ширење нових зараза. Подигнимо зидове, ограничимо путовања, смањимо трговину. Ипак, иако се показало да краткорочне мере карантина дају неоспорне резултате у заустављању епидемија, дугорочни изолационизам водио би економском колапсу и тешко је замислити да би озбиљно допринео спречавању ширења инфективних болести. Изолационисти греше. Одговарајући противотров за епидемију је кооперација, никако сегрегација.

Епидемије су и пре уласка у еру глобализације односиле милионе жртава. У 14. веку није било авиона и бродова за крстарење, а црна смрт је ипак превалила пут од источне Азије до западне Европе за тек нешто више од десет година. У свом походу покосила је између 75 и 200 милиона људи – више од четвртине становништва Евроазије. У Енглеској је страдало око 40 одсто становништва, а Фиренца је остала без 50.000 становника (…)

Током 1918. године, једном екстремно вирулентном соју вируса грипа успело је да за само неколико месеци стигне и до најудаљенијих кутака света (…)

Ова пандемија однела је десетине милиона живота, више него четири године бруталног убијања у Првом светском рату. Од тада је протекло стотину година, а човечанство је захваљујући убрзаном расту популације и развоју различитих облика саобраћаја постало још рањивије (…)

Какве поуке можемо извући из историје када је реч о актуелној пандемији вируса корона?

Као прво, из прошлих искустава се стиче јасан утисак да се не можемо одбранити тако што ћемо трајно затворити границе. Не смемо заборавити да се епидемија незаустављиво ширила још у средњем веку, давно пре него што је ико могао и да сања о глобализацији. Дакле, чак и ако сведемо ниво глобалне повезаности на онај који је постојао у Енглеској 1348. године, то још неће бити задовољавајуће. Да бисмо се заиста заштитили методом изолације, неће бити довољно да се вратимо у средњи век, морали бисмо да наставимо све до каменог доба.

Не верујем да има оних који мисле да би нам то пошло за руком.

Као друго, историја нас учи да стварну заштиту треба тражити у размени поузданих научних информација и глобалној солидарности. Када једна држава постане талац епидемије, требало би да буде вољна да са другима искрено подели оно што зна о ширењу заразе, без страха од економске катастрофе.

Друге државе би у том случају требало да са поверењем прихвате њихове информације и да им пруже помоћ, а не да се окрену против жртве. У овом тренутку, Кина је у стању да са другим државама широм света подели своја сазнања о вирусу корона, али то захтева висок ниво међусобног поверења и сарадње(…)

Човечанство се данас суочава са акутном кризом, не само због епидемије вируса корона већ и због недостатка поверења на међународној сцени. Како бисмо победили опасну болест, становништво ће морати да поклони поверење стручњацима, грађани властима, а државе једне другима. Неодговорни политичари широм света већ неколико година намерно подривају поверење у науку, државне институције и међународну сарадњу. Последица тога је актуелни тренутак у коме се суочавамо са недостатком лидера који би инспирисали, организовали и финансирали координирани, глобални одговор на кризу.

За време епидемије еболе 2014. године, Сједињене Државе су на себе преузеле улогу лидера. Слично се догодило и у време финансијске кризе 2008, када су уз помоћ осталих држава спречиле потпуни колапс светске економије. У последње време, међутим, та држава се одрекла своје улоге. Актуелна америчка администрација укинула је подршку међународним институцијама попут Светске здравствене организације и свима јасно дала до знања да Америка у свету више нема пријатеље, већ само своје интересе. Када је дошло до експлозије епидемије вируса корона, држали су се по страни. Ако би и покушали да поново преузму улогу лидера, веома мали број земаља би их подржао, јер је поверење у америчку администрацију нестало. Зашто би ико пратио вођу чији је мото – „Ја сам најважнији?”

Празнину која је настала није попунио нико други. Напротив. ксенофобија, изолационизам и неповерење завладали су у многим деловима света. Без поверења и глобалне солидарности борба против болести биће изузетно тешка, а у будућности нас вероватно чека још сличних пандемија. Ипак не би требало губити наду, јер се свака криза може претворити у шансу. Можда ће нас ово искуство натерати да схватимо каква опасност прети од глобалне разједињености.

Навешћу само један очигледан пример. Ова епидемија пружа прилику Европској унији да поново освоји симпатије свог становништва. Ако богатије државе буду великодушне и слањем новца, опреме и медицинског особља помогну најугроженијим чланицама ЕУ, то ће помоћи оживљавању европских идеала више од било ког политичког говора. Ако их пак пусте да се сналазе саме, епидемија би могла означити крај уније.

У овом тренутку кризе, одлучујућа битка се одиграва на пољу међуљудских односа. Ако последице епидемије буду још већа разједињеност и неповерење, то ће значити да је вирус однео победу. Ако се пак постигне јединство и интензивнија глобална сарадња, биће то победа човечанства. И то не само против вируса корона, него и против свих будућих патогена.”

Copyright C Yuval Noah Harari 2020
Извор: https://time.com/5803225/yuval-noah-harari-coronavirus-humanity-leadership/