Мелодрама, плес и циркус

МЈУЗИКЛ
Виктор Иго је ове сезоне веома "ин". Док се у Београду пуном паром спрема спектакуларна премијера мјузикла "Јадници" у Мадленијануму, према Игоовом истоименом роману, у Риму, успех је пожњела још једна опера према његовом делу.
У граду пројектованом у облику круга и овог лета живи се ужурбано.
Фонтане, тргови у облику арена и спортских игралишта, сачувана ренесансна дела у музеју Виле Боргезе саставни су део културног живота Рима као и увек.

Поред фестивала градских позоришта и традиционалне промоције културних дешавања – Беле ноћи, кроз коју су само током једне вечери (8. септембра) по целом граду "прелетели" концерти, жонглери, играчи, публика је најрадије одлазила на представе Глоб позоришта у којем се игра оригинал реконструисано Шекспирово позориште: "Хамлет", "Јулије Цезар", "Краљ Лир". И док су у главној улици Виа дел Корсо изложена Монеова платна, главни догађај одвијао се на другом крају града.

Поред стадиона Олимпико, 12. и 13. септембра изведена је, на отвореном, опера Notre dame de Paris према роману Виктора Игоа "Звонар Богородичине цркве у Паризу". Светски хит, француско – канадски мјузикл – опера (композитор – Ричард Кочанте) изведен је први пут још 1998. године, након чега обилази отворене тргове широм наше кугле. Notre dame de Paris је тако приказан у Француској, Белгији, Швајцарској, Канади, Белорусији, Русији. Скраћена верзија спектакла изведена је у Лондону, Лас Вегасу, Невади (УСА). Либрето је преведен на шведски и јерменски, али у овим земљама никад није постављен. Италијанска верзија у продукцији Дејвида Зарда, а у режији Ђилеса Манеуа, након извођења у Верони, допутовала је и у Рим.

Роман Виктора Игоа који се у својој поезији, али и романима "Јадници", "Човек који се смеје", "Деведесет трећа" бавио великим темама: породицом, религијом, детињством, филозофијом умирања, слободом, послужио је ауторима опере да истражују скоро све постојеће позоришне облике. Тако на монументалној, хладно-сивој сцени уз мелодичну, симфонијску – рок музику, која нас повремено асоцира на мелодрамске холивудске филмове и још стереотипнију причу о лепотици и звери, сведено и умерено, редитељ убацује акробате, играче који висе са великих звона, извајаног глумца коме се оцртава сваки мишић док изводи апстрактни плес.

Музика, певање, циркус: то су све ново-стари позоришни изрази уграђени у Игоову причу о несавладивој љубави свештеника Клода Фроле према лепој циганки Есмералди, њеној отмици, улози наказног и глупог звонара Квазимода, његовог бичевања и на крају погубљења Есмералде. Све те драматичне и морбидне садржаје које је Иго преузео из средњовековног Париза, сада су аутори пренели на улице великих градова у којима такође ноћу витлају "црне дружине" и удружења шпекуланата.

Игоова ерудиција и дигресија омогућили су да се у спектаклу комбинују тугаљиве соло-песме, које се изводе на звездоликој позадини, прелепу веселу игру Есмералде која се заљубљује у згодног типа, који ипак жени другу док је она иза решетака налик оним кроз које се улази у метрое у великим градовима. Поезија и конвенционалност, лепота и грбави Квазимодо са праменовима од ексера, црвене бакље и романтична обећања, затвор и песма "Слобода" коју сви извођачи, држећи се за руке, певају на крају спектакла.

Стари Париз на улицама неког великог града у којем вам је тачно обележено где треба да идете.

Критичари су о опери Notre dame de Paris изнели другачије ставове. Једни истичу њену модерност и комерцијалност (Дејли

телеграф), док други пишу о снажној сликовитости и социјалном контексту (Тајмс) у којем се препознају Игоове идеје о толеранцији, слободи, животу у мултиетничкој заједници. Управо због тога је ова опера доживела овације у граду где, поред шареног цвећа на Шпанском тргу и дрвореда палми, живи велики број емиграната.