Хајдучке адресе

Негде у околини Београда ухапшен је Стојан Жупљанин, оптужен за ратне злочине. Околина Београда, то је Панчево, улица Кумановска, број 5. Ако се још неко крије тамо, могао би још данас да буде доступан.

Наводно је Жупљанин током ’92. године „планирао, подстицао, наредио, починио, као учесник у удруженом злочиначком подухвату помагао и подржавао њихово планирање припрему и извршење”. Све то над Муслиманима и Хрватима, у Босанској крајини.

Иначе је речени Стојан неколико пута успевао да умакне потерама. У томе је умео да буде маштовит и да се нађе тамо где га нису очекивали. Избегао је хапшење у нишком насељу Дурлан, одакле је 26. марта утекао у последњи час, а затим и у Бањалуци. То би значило да је био динамичан, покретљив и креативан у сакривању од легитимног прогона. Породица му је јавно предлагала да се преда и тако оконча своју вишегодишњу хајдучију. Ионако више није могла да трпи притиске и претресе. Али Жупљанин је наставио по своме, све до јучерашњег панчевачког епилога.

Да су потере биле озбиљне, показује актуелни развој догађаја. И, наравно, то је одмах била континентална вест. У суштини, она се своди на закључак из сфере стереотипа: „Београд може кад хоће!”. Ко зна, можда је заиста тако. Управо су то рекле госпође Олга Кавран и Дорис Пак. То у подтексту значи да свако хапшење има јасну политичку конотацију – да притисак уз обећања и те како може да буде делотворан.

Питање је само на који се начин остварују пресије које доводе до панчевачког епилога. Мисли се да власт има контролу над бегунцима и да ту врсту предности користи по свом нахођењу. То јесте надмоћно показивање парцијалне унутрашњеполитичке суверености, али и оштрица на којој се не може удобно седети. Доказ за то је и списак преосталих бегунаца на коме се налази и Радован Караџић. Аналогија је крајње тегобна: ако је Жупљанин слободно шетао од бањалучке адресе до нишке периферије, исто и још боље би могао доктор Радован. Ако је Стојан имао поуздане јатаке, психијатар и песник би могао себи да прибави још боље и угледније.

Због тога је Радован Караџић и стављен на терет Србији, иако можда у њој никада после ’92. није био. Али, коме то доказати, кад је Горан Хаџић, магационер и лидер једне метафизичке државе, онако лако нестао пред будним очима новосадске полиције. И сада се, исто као и за Жупљанина, не зна где би могао да се дене. Све док неко не одлучи како се то ипак одавно зна.

Наравно да сви очекују вест која ће потиснути све друге: да је неко негде пронашао Ратка Младића, човека који је све досадашње потере учинио смешним. У лето 2003. њега је Душан Михајловић чак тражио на кућној адреси у насељу Голф на ободима Кошутњака. Али, Ратка тамо није било.

Може бити да је Стојан Жупљанин само предигра за главну вест и да је све то део амбијента у коме се судњим мукама и у трговачкој атмосфери саставља нова влада. Мада нека хапшења не би била у складу са укусима социјалиста, ако су укуси и после свега остали исти. Политика је у Србији вештина немогућег и зато је могуће да неко после свега сазна тачну Младићеву адресу.