Недостају ми Дунав и Каленићева пијаца

Наша позната и награђивана песникиња Радмила Лазић начином на који проводи изолацију потврђује да је и у тој ситуацији велика дама и лафица. У једном даху приповеда о својој свакодневици, као да пише песму:

– Не познајем досаду. Нажалост, ни доколицу. Кћи сам нужности и дужности. С временом у свађи. Пишем да бих преживела, слушам музику да бих живела. Класичну. Симфонијску, али камерну мало више, сонате, етиде, оперу посебно. Виолончело обожавам. Због Жаклин ду Пре. Волим Сатија (може и у извођењу Наде Колунџије), „Солвејгину песму” из „Пер Гинта” Едварда Грига – то да ми се пева на одру. „Смрт и девојку” – Шуберта, наште Перголезијеву „Стабат матер”. Предвече мартини (бјанко), може без маслинке, крај прозора у фотељи за читање. Јејтс или Одн, Ен Секстон, Силвија Плат, Сара Кирш... зависно од расположења. А с времена на време обавезно најљубавнију песму светске поезије Гинзбергову „Љубавну песму на Витменову тему”.

Да би подигла самопоуздање она чита Ничеа или Сиорана, а каже да може и „парче неке од Песоиних ода”.

– Пре или после (или, пре и после) есеји: Бенјамин, Бродски, Симић..., и кратке приче. Препоручујем „Немачку причу” у избору и преводу Николе Б. Цветковића, и још: Богумила Храбала, Лидију Дејвис, Лори Мур..., романе ретко читам, али Херту Милер не пропуштам. Међутим, тренутно не могу себи да приуштим ништа од тога, осим музике наравно, јер, спремам „Антологију српске женске поезије”, од Нине Живанчевић до Чарне Поповић, за једну мексичку издавачу кућу, односно за цело шпанско говорно подручје. Не мали подухват. Осама, или самоизолација, назовите то како год, мој је начин живота, дакле опстајања. А како бих иначе завирила у себе, и у друге. Наравно, то је мој избор, принудна изолација је нешто сасвим друго. Па ево тренутка да се неки окушају, и можда врате себи. Јер, сусрет са самим собом за неког може бити тренутак епифаније, а за друге најгора могућа казна. Нажалост, многима су потребни други да би у њиховим очима сазнали ко су. Зато „ходочасте” унаоколо по кафићима као муве без главе. Крилатица данашњег живота је „виђен сам, дакле постојим” па онда, у клуб, на сплав, или на пријеме по амбасадама, на премијере... или пак код љубавнице да нахране его. Ништа ми од тога не недостаје, већ Каленићева пијаца, шетња уз Дунав, неколико пријатеља. И као врхунац провода, ако је могуће: опера, а после чаша шампањца и парче француског сира. А изнад свега, недостаје ми јутро и вече у селу моје мајке. Па да пропевам – каже Радмила Лазић.