Хепиенд као самопоништавање

Роде су одлетеле, отпловила је бела лађа, а ни баба се више не чешља. Према распореду који наговештава почетак летње ТВ сезоне са великим спортским догађајима (Европско првенство у фудбалу, Олимпијске игре у Пекингу, тенис) са малог екрана су нестале ТВ серије „Вратиће се роде“ (ТВ Б 92), „Бела лађа“ и „Село гори, а баба се чешља“ (РТС 1). Не треба сумњати, замениће их репризе, па ће, они којима су биле прирасле за срце моћи и даље да уживају у (смешним?) доживљајима и мукама својих јунака. Ако су репризе уживање...

Серија „Вратиће се роде“ завршена је 25. епизодом, великим финалом од 90 минута у којем је све оно због чега су гледаоци волели и гледали ову хронику из Баранде доведено до самопоништења. Све је прерасло у равничарску пасторалу, а главни, проблематични јунаци преведени су у еколошку дружину која на београдској пијаци продаје здраву храну. Сви су добили анђеоски ореол, а зло је опроштено. Редитељ Горан Гајић и аутори сценарија (које бисмо радо поменули, али нема поузданих података ко је све сарађивао на сценарију) нису желели да Швабу (Никола Ђуричко) и Ексера (Драган Бјелогрлић) оставе у суровој стварности. Чаробним филмским штапићем пренели су их у сан и тако вратили на нулу, на нови почетак.

Серија се кретала кривудавом линијом оригиналности и упуштености, прекидала се и настављала. Још није била завршена, а већ је била репризирана. Уведен је модел снимања и приказивања: опет је петак, дај да завршимо још једну епизоду. То је било упадљиво баш у последњој епизоди „украшеној“ са више пацерских, недовршених и неубедљивих сцена (дављење у живом блату). Кад је Дулету Пацову (Срђан Тодоровић) нарастао прст, постало је очигледно да нема више снаге да се иде даље, да је једини излаз хепиенд.

У развијању приче било је више недоследности, заплети су покретани па напуштани. Мало се чепркало по историји (улога Швабиног деде Тозе у Другом светском рату), мало је скенирана садашња друштвена клима (мафијашки послови, проституција, дрога), мало се (ексером) забадало по емоцијама (љубавни заплети, промашена очекивања). И псовало се до последње секвенце што гледаоцима, ваљда, више и није сметало. У једном делу серија је нагињала ка величању глумачког потенцијала Драгана Бјелогрлића, а на рачун других ликова. Такође, увођене су и нестајале личности (Пикац, Ракина жена, Милетинова жена) без превеликог драмског оправдања. Једино је Миленку Милетину (Бранимир Брстина) допуштено часно да оде, кад су се вратиле роде. Све је било хаотично (као и сам живот), тако талентовано и безнадежно безизлазно. Упркос свим манама, серија је стекла многобројне фанове и нараста у покрет, у нешто као путујући спектакл којем су се прикључиле и личности из света музике. И Баранда би могла туристички да профитира из свега овога, али би неко то морао да осмисли и – чвршће да држи.

ОТПЛОВИЛИ СА „БЕЛОМ ЛАЂОМ“ – „Бела лађа“ се завршила (за сада) великом реконструкцијом призора из домаћег парламента, а снимљеном у аутентичном амбијенту Дома српске Скупштине, што је деловало гротескно, познато и досадно. Синиша Павић је буквално преписао политичку реалност, од ситуација и заплета до реплика и разрешења. Заправо, разрешење не постоји, наша се агонија наставља, његов митски јунак (и сви наши несаломиви Шојићи) не одустаје од политичких аспирација. Милан Лане Гутовић је остао доследан у карикирању свог колмованог лика. Са великим кредитом који има код публике вукао је Шојића као пајаца, не допуштајући му да поклекне и напусти политичку шараду у коју је уронио са страшћу човека без других интересовања и амбиција осим да министрује. На кога ли то он подсећа?

Многобројна глумачка екипа се пасивно подредила Шојићевом комедијању. Више или мање убедљиво, статирала је око њега. Та пасивност и неразиграност неке је глумце опасно угрозила. Имали су бољу репутацију пре него после ове серије. Многи су се гурали да уђу у „Белу лађу“, а боље би им било да су пустили да отплови без њих.

КОЈИ ЈЕ ТО ГЛУМАЦ? – А ко су они што се нису прославили? Нека остане да се наслућује или према личној процени изведе закључак. Као што је Горан Марковић оставио енигму у емисији „Вече, вино и пијанино“ (продукција 2007) на ТВ Ентер.

У подужем исповедном чаврљању, поменуо је да је један глумац одиграо пет главних улога у његовим филмовима, а кад је постао посланик тражио је истрагу о Марковићевој политичкој подобности и ангажованости. Редитељ није хтео да каже његово име. Упућенији вероватно знају о коме је реч, остали нагађају.