Пикети: Како избећи општи помор

„У овој фази, апсолутно је хитно сагледати размере актуелне кризе и учинити све како би се избегло најгоре, односно општи помор”, упозорава он и додаје:

„Присетимо се предвиђања изведених из епидемиолошких модела. Без спроведених мера, ковид 19 је могао да изазове смрт око 40 милиона људи у свету, од којих 400.000 у Француској, што представља 0,6 одсто популације (на свету има седам милијарди становника, а у Француској близу 70 милиона). То је готово двоструко већа стопа морталитета него иначе (у Француској се бележи 550.000 смртних случајева годишње, а у свету 55 милиона). Конкретније, то значи да је у земљама које су највише погођене вирусом број мртвачких ковчега током најцрњих месеци могао бити пет до десет пута већи него обично (као што је, нажалост, у неким италијанским регијама испрва и било). Колико год неизвесна, та предвиђања убедила су владе да није реч о обичном грипу и да становништво треба под хитно изоловати„

Јасно је, каже Пикети, да нико тачно не зна колики ће бити број људских жртава и колики би био да није уведена мера изолације. Према извештају који је Империјал колеџ објавио 27. марта, једино би масовно тестирање и карантин заражених знатно умањили број жртава. Иначе, изолација неће бити довољна да би се избегло најгоре, додаје он.  Према његовим речима, једини пример у историји на који се можемо осврнути јесте епидемија шпанске грознице (1918–1920), која је усмртила готово 50 милиона људи на свету (око два одсто тадашње светске популације). Проучавајући податке о преминулима, каже Пикети, истраживачи су показали да наведена просечна стопа смртности крије огромну неуједначеност: између 0,5 и један одсто у САД и Европи, насупрот три одсто у Индонезији и Јужној Африци, а више од пет одсто у Индији.

„То је оно што треба да нас брине: епидемија би могла да достигне врхунац у сиромашним земљама, чији здравствени системи нису у стању да поднесу такав удар, тим пре што су у тим државама биле заведене драстичне политичке мере у складу с идеологијама које су тамо доминирале претходних деценија”, пише Пикети, чија предвиђања за окончање епидемије у сиромашним земљама нису оптимистична. Он узима за пример Индију и каже да би се спровођење изолације у крхким економским системима могло испоставити као потпуно неадекватно.

„Будући да не постоји социјална помоћ, најсиромашнији ће врло брзо морати да прекину изолацију у потрази за послом, што ће изазвати нови талас ширења заразе. У Индији се изолација превасходно сводила на то да се из града протерају мигранти и сеоско становништво, што је довело до насиља и масовних сеоба, уз опасност од интензивнијег ширења вируса. Да би се избегао помор, потребна нам је социјална држава, а не држава затвор”, наводи Пикети и додаје да ће, услед хитности ситуације, нужни издаци за здравство и социјалну помоћ моћи да буду покривени само позајмицама и свежим новцем.

Ово је, према његовим речима, и прилика за западну Африку да уведе нову заједничку валуту чији би циљ био развој заснован на улагању у младе и инфраструктуру (а не у служби мобилности капитала најбогатијих).

„Цео систем требало би да почива на демократским и парламентарним темељима који доносе више успеха него још заступљена нетранспарентност у еврозони (министри финансија се и даље веселе на састанцима иза затворених врата, а недостатак отворености је једнако неефикасна као и у доба финансијске кризе)”, каже Пикети, наводећи да ће врло брзо та нова социјална држава тражити „правично опорезивање и међународни финансијски регистар, како би најбогатији становници и најјача предузећа пружили помоћ колико год је то потребно”.

Највећу замерку аутор упућује богатим државама: „Актуелни режим слободног кретања капитала, успостављен у периоду 1980–1990. под утицајем богатих земаља (нарочито Европе), дефакто подстиче избегавање плаћања пореза милијардера и мултинационалних компанија из читавог света. Он спречава крхке пореске управе сиромашних земаља да успоставе правично и легитимно опорезивање, што, укратко речено, озбиљно угрожава темеље државе.”

Пошто су размишљања овог аутора увек у служби социјалне заштите најугроженијих слојева становништва на глобалном нивоу, он констатује да „ова криза може бити повод за размишљање о минималном дотирању здравственог и образовног система за све становнике света, које би се финансирало на основу универзалног права свих земаља и које би се заснивало на делу пореских прихода што се убирају од најпросперитетнијих економских актера: великих компанија, домаћинстава с високим дохотком и наследства (на пример оних с дохотком 10 пута вишим од светског просека, односно од један одсто најбогатијих људи на свету)”.

Напослетку, сматра Пикети, будући да се тај просперитет ослања на светски економски систем (и спорадично на неконтролисану експлоатацију природних и људских ресурса целе планете од пре неколико векова), он захтева регулацију на нивоу целог света не би ли се обезбедила друштвена и еколошка одрживост, уз обавезно увођење угљеничне карте која омогућава забрану најдрастичнијих случајева емисије угљен-диоксида.

„Подразумева се да би таква трансформација захтевала довођење у питање многих ствари. На пример, да ли су Емануел Макрон и Доналд Трамп спремни да ускрате поклон у виду фискалних погодности за најимућније, најављен на почетку њихових мандата? Одговор ће зависити од мобилисања опозиције и њихових сопствених табора. Можемо бити сигурни у једно: велики политичко-идеолошки потреси тек почињу”, поручује на крају Тома Пикети.