Piketi: Kako izbeći opšti pomor

„U ovoj fazi, apsolutno je hitno sagledati razmere aktuelne krize i učiniti sve kako bi se izbeglo najgore, odnosno opšti pomor”, upozorava on i dodaje:

„Prisetimo se predviđanja izvedenih iz epidemioloških modela. Bez sprovedenih mera, kovid 19 je mogao da izazove smrt oko 40 miliona ljudi u svetu, od kojih 400.000 u Francuskoj, što predstavlja 0,6 odsto populacije (na svetu ima sedam milijardi stanovnika, a u Francuskoj blizu 70 miliona). To je gotovo dvostruko veća stopa mortaliteta nego inače (u Francuskoj se beleži 550.000 smrtnih slučajeva godišnje, a u svetu 55 miliona). Konkretnije, to znači da je u zemljama koje su najviše pogođene virusom broj mrtvačkih kovčega tokom najcrnjih meseci mogao biti pet do deset puta veći nego obično (kao što je, nažalost, u nekim italijanskim regijama isprva i bilo). Koliko god neizvesna, ta predviđanja ubedila su vlade da nije reč o običnom gripu i da stanovništvo treba pod hitno izolovati„

Jasno je, kaže Piketi, da niko tačno ne zna koliki će biti broj ljudskih žrtava i koliki bi bio da nije uvedena mera izolacije. Prema izveštaju koji je Imperijal koledž objavio 27. marta, jedino bi masovno testiranje i karantin zaraženih znatno umanjili broj žrtava. Inače, izolacija neće biti dovoljna da bi se izbeglo najgore, dodaje on.  Prema njegovim rečima, jedini primer u istoriji na koji se možemo osvrnuti jeste epidemija španske groznice (1918–1920), koja je usmrtila gotovo 50 miliona ljudi na svetu (oko dva odsto tadašnje svetske populacije). Proučavajući podatke o preminulima, kaže Piketi, istraživači su pokazali da navedena prosečna stopa smrtnosti krije ogromnu neujednačenost: između 0,5 i jedan odsto u SAD i Evropi, nasuprot tri odsto u Indoneziji i Južnoj Africi, a više od pet odsto u Indiji.

„To je ono što treba da nas brine: epidemija bi mogla da dostigne vrhunac u siromašnim zemljama, čiji zdravstveni sistemi nisu u stanju da podnesu takav udar, tim pre što su u tim državama bile zavedene drastične političke mere u skladu s ideologijama koje su tamo dominirale prethodnih decenija”, piše Piketi, čija predviđanja za okončanje epidemije u siromašnim zemljama nisu optimistična. On uzima za primer Indiju i kaže da bi se sprovođenje izolacije u krhkim ekonomskim sistemima moglo ispostaviti kao potpuno neadekvatno.

„Budući da ne postoji socijalna pomoć, najsiromašniji će vrlo brzo morati da prekinu izolaciju u potrazi za poslom, što će izazvati novi talas širenja zaraze. U Indiji se izolacija prevashodno svodila na to da se iz grada proteraju migranti i seosko stanovništvo, što je dovelo do nasilja i masovnih seoba, uz opasnost od intenzivnijeg širenja virusa. Da bi se izbegao pomor, potrebna nam je socijalna država, a ne država zatvor”, navodi Piketi i dodaje da će, usled hitnosti situacije, nužni izdaci za zdravstvo i socijalnu pomoć moći da budu pokriveni samo pozajmicama i svežim novcem.

Ovo je, prema njegovim rečima, i prilika za zapadnu Afriku da uvede novu zajedničku valutu čiji bi cilj bio razvoj zasnovan na ulaganju u mlade i infrastrukturu (a ne u službi mobilnosti kapitala najbogatijih).

„Ceo sistem trebalo bi da počiva na demokratskim i parlamentarnim temeljima koji donose više uspeha nego još zastupljena netransparentnost u evrozoni (ministri finansija se i dalje vesele na sastancima iza zatvorenih vrata, a nedostatak otvorenosti je jednako neefikasna kao i u doba finansijske krize)”, kaže Piketi, navodeći da će vrlo brzo ta nova socijalna država tražiti „pravično oporezivanje i međunarodni finansijski registar, kako bi najbogatiji stanovnici i najjača preduzeća pružili pomoć koliko god je to potrebno”.

Najveću zamerku autor upućuje bogatim državama: „Aktuelni režim slobodnog kretanja kapitala, uspostavljen u periodu 1980–1990. pod uticajem bogatih zemalja (naročito Evrope), defakto podstiče izbegavanje plaćanja poreza milijardera i multinacionalnih kompanija iz čitavog sveta. On sprečava krhke poreske uprave siromašnih zemalja da uspostave pravično i legitimno oporezivanje, što, ukratko rečeno, ozbiljno ugrožava temelje države.”

Pošto su razmišljanja ovog autora uvek u službi socijalne zaštite najugroženijih slojeva stanovništva na globalnom nivou, on konstatuje da „ova kriza može biti povod za razmišljanje o minimalnom dotiranju zdravstvenog i obrazovnog sistema za sve stanovnike sveta, koje bi se finansiralo na osnovu univerzalnog prava svih zemalja i koje bi se zasnivalo na delu poreskih prihoda što se ubiraju od najprosperitetnijih ekonomskih aktera: velikih kompanija, domaćinstava s visokim dohotkom i nasledstva (na primer onih s dohotkom 10 puta višim od svetskog proseka, odnosno od jedan odsto najbogatijih ljudi na svetu)”.

Naposletku, smatra Piketi, budući da se taj prosperitet oslanja na svetski ekonomski sistem (i sporadično na nekontrolisanu eksploataciju prirodnih i ljudskih resursa cele planete od pre nekoliko vekova), on zahteva regulaciju na nivou celog sveta ne bi li se obezbedila društvena i ekološka održivost, uz obavezno uvođenje ugljenične karte koja omogućava zabranu najdrastičnijih slučajeva emisije ugljen-dioksida.

„Podrazumeva se da bi takva transformacija zahtevala dovođenje u pitanje mnogih stvari. Na primer, da li su Emanuel Makron i Donald Tramp spremni da uskrate poklon u vidu fiskalnih pogodnosti za najimućnije, najavljen na početku njihovih mandata? Odgovor će zavisiti od mobilisanja opozicije i njihovih sopstvenih tabora. Možemo biti sigurni u jedno: veliki političko-ideološki potresi tek počinju”, poručuje na kraju Toma Piketi.