Јужна Митровица: станова има, посла нема

РЕПОРТАЖА
Мост у Косовској Митровици. Њиме корачају само они што морају „тамо преко”. Код Срба. Или код Албанаца. Иако физичких препрека нема, оне у главама људи су велике. Мутни и плитки Ибар лако би се могао прегазити. У том случају, ипак, Митровица не би подсећала на Берлин пре деведесетих година прошлог века, а подсећа.

Прелазак новинара „Политике” из северног, српског дела, у албански, јужни део Косовске Митровице почео је ситним, нервозним корацима…

– Здраво, изволи… – осмехнула се Албанка из трафике смештене „одмах десно, кад се пређе ћуприја”. Вероватно је видела довољно збуњених „прелазника” и тако постала нека врста дискретног и љубазног одбора за дочек.

Хтео не хтео, новинар је нешто купио… Да разбије страх. Ипак, сваким новим кораком по асфалту, топлом од јутарњег сунца, знатижеља је нагризала нервозу.

Фљора Суљај, Албанка, координатор пројекта „Изградња заједнице у Митровици” (Community Building Митровица), која је репортера дочекала и преузела улогу водича кроз јужни део града, убедила га је: „Без проблема можемо да причамо на српском ”.Говорила је истину.

– Није лоше овде – рекла је и додала: – Нема посла, додуше, али се зида, гради.

Зграда, свих боја, има. И то нових. Број становника, пак, није се повећао у последњих неколико година. Сада у јужном делу Косовске Митровице живи 75.000 Албанаца. Квадратни метар новог стана може да се купи за 350 евра. У српском делу је, како кажу тамошњи Срби, квадрат око 500-600 евра, „али има и много скупљих станова, зависи ко продаје”.

На питање шта то значи, становници северне Митровице одговарају: „Ко чита између редова – схватиће”.

У албанском делу града нису само станови јевтинији, већ су цене ниже и на пијаци и у продавницама. Храбрије Српкиње понекад дођу на пијацу или у радњу у јужном делу. Купе нешто ћутке и враћају се тамо где живе.

Злато не купују, иако су златари своје радње начичкали дуж улица, као у турским летовалиштима. У једну је новинар ушао без Фљоре.

Осећај лагодности је нестао без неког посебног разлога. Речи на српском остале су неме на уснама. Тишина је сигурнија.

– Питај слободно, што ћутиш – сасвим неочекивано зазвонио је глас продавца на српском.

Иако је новинар ћутао као заливен, нешто га је „одало”.

– Па, међусобно се препознајемо – открили су касније у северној Митровици. – Видимо да је неко Албанац са три километра, тако и они нас препознају.

– Пошто су привесци – питао је новинар показујући на златан накит у

који је утиснута застава „независног Косова”.

– Два зарез осам грама, 57 евра. Али за тебе, ако хоћеш да узмеш, џаба – одговорио је златар.

Цена злата у јужној Митровици, изгледа, зависи и од тога ко купује.

На пијаци – гужва. Субота, пијачни дан. Разговор на српском, чини се, никога не узбуђује. Понеки радознали поглед. То је све. Намештај који се продаје исти је као онај који трговци нуде на пијаци у Сурчину. Посао је посао.

Љатиф Воца, дописник РТВ Приштина из Митровице, седео је на једној од фотеља.

– Лоше се овде живи. Нема посла, има корупције. Краду странци, на бога не мисле. А где они узму милион, наши узму сто хиљада. Менаџер електропривреде, Немац, проневерио је својевремено четири и по милиона евра. Сад му се, као, тамо негде суди, а овде народ нема ’леба да једе – рекао је Воца и на питање да ли да га цитирамо слегнуо раменима: „Нормално”.

После бомбардовања 1999. године Ромску махалу у јужној Митровици чинило је неколико рушевина. Роми су тада побегли у српски део града. Сада су се вратили. Имали су и где. Унмик и владе неколико држава платили су изградњу новог насеља на месту рушевина.

– Ови су Срби. Дај да помогнемо – две мале Ромкиње препознале су језик којим је новинар разговарао са Фљором. Показали су пут до насеља. Свечано и важно, као да до њега води лавиринт, а не две-три стотине метара прашњавог друма.

Рефик Рахмани (46), човек који живи у новом насељу, нема посао. Његова жена шије. Понешто и прода. Тако преживљавају.

– Станови су прва лига, али нема шта да се ради. Сналазимо се како знамо и умемо. Све у свему, није лоше у јужној Митровици. Имамо барем где да живимо. Него, дођи да погледаш димије које моја жена прави. Нису скупе, десет евра... – почео је искусно трговачку причу Рахмани.

Са друге стране Ибра, у северном делу града, сирене аутомобила одјекивале су улицама. Матуранти настављају прославу у граду у којем мост раздваја људе.

Борко Павићевић

----------------------------------------------------------

„Отето Косово” ипак пред чешким гледаоцима

Документарац би требало да буде приказан заједно са филмом „који ће садржати и погледе албанске стране”

Праг – Чешка телевизија приказаће документарни филм „Отето Косово”, изјавио је у листу „Право” портпарол ТВ Ладислав Штих.

Документарац Вацлава Дворжака Чешка телевизија, због тога што „садржи поглед само једне (српске) стране” на проблем Косова, „држи у бункеру” већ неколико месеци, иако је у његовом финансирању учествовала.

Упркос неспоразумима и споровима са Дворжаком и продуцентом Алешом Беднаржом, та телевизија је одлучила да, по речима Штиха, ипак прикаже документарац, заједно са филмом који ће садржати и погледе албанске стране. Све то ће, у истој емисији, бити пропраћено стручном дискусијом историчара и политиколога у студију.

Чешка телевизија сада тражи одговарајући филм „друге стране”, за који има пет кандидата, тако да се не може прецизирати термин емисије.

Око приказивања тог филма већ неколико месеци води се контроверзна дискусија аутора и продуцента са Чешком телевизијом. Филмаџије тврде да је та телевизија обећала најмање два пута да ће филм приказати. Та кућа, међутим, наводи да никада није утврђивала прецизан термин, јер је документарац „неизбалансиран” и не може бити емитован без ставова друге стране и стручних дискусија.

У међувремену, непознати корисник интернет-сајта Јутјуб, под именом „Чешка савест”, поставио је „Отето Косово” на сервер, на коме га је за три недеље у мају, док није повучен, видело скоро 100.000 људи.

Чешка телевизија је признала да је инсистирала да се филм повуче, јер се приказивањем на Интернету крше њена права из уговора са аутором. Штих је додао да се због тога разматрају могући правни кораци против аутора, који, међутим, тврде да нису поставили филм на Интернет.

Фонет