Све ми недостаје, и сунце и ваздух

Све ми недостаје. И Академија, и Калемегдан, и Теразије, и галерије и књижаре, и улице и пијаце, и сунце и ваздух, и Дунав и Сава, и дивље патке и лабудови на Дунаву, речи су којима Љубомир Симовић, академик САНУ, песник и писац, описује своје унутрашње биће у данима изолације започињући разговор са нама, након што смо га насмејали констатацијом да смо били сигурни да ћемо га, кад га позовемо телефоном, затећи код куће. Оно у шта нисмо били сигурни, а што нас је обрадовало је податак који нам је дао – да налази начина да сваки дан чита „Политику”. Што не чуди, посебно када је реч о човеку чији је животни пут скопчан са новинарством – прошао је кроз редакције студентског књижевног листа „Видици” и Омладинског програма Радио Београда и цео радни век провео је као уредник Уметничке редакције Првог програма истог медија.

Пре него што је почела велика промена у нашем животу, пре битке са вирусом корона и пре уведених стриктних мера, видели смо се са нашим саговорником крајем јануара, када је у оквиру Трибине Библиотеке САНУ била представљена његова књига „Изабране песме (1953–2017)” (едиција „Овјенчани”). До тада, а од почетака његовог плодног опуса његово стваралаштво, које обухвата есејистику и преводилаштво, броји више од петнаест песничких књига преведених на бројне језике, док су његове драме „Хасанагиница”, „Чудо у Шаргану” и „Путујуће позориште Шопаловић” извођене небројено пута на многим нашим позоришним сценама, а по „Боју на Косову” снимљен је филм у режији Здравка Шотре. Посебно су „Шопаловићи” бележили успехе широм света, и данас се играју, непрекидно у Француској, док су представе у Токију биле посебан куриозитет. Упитан како проводи време у овом тешком добу, имајући у виду да је иначе активан колико год му здравље допушта, он каже:

– Недељама седећи између четири зида човек и нема велики избор. Читам непрочитане и давно прочитане књиге, на телевизији гледам вести и документарне филмове, слушам музику уз коју може да се чита или пише, радим вежбе којима су ме научили у „Селтерсу”. У стану имам седам степеница које, „пешачећи” од прозора који гледају на Солунску улицу до лође која гледа у велико двориште са два дрвета, претварам у неколико стотина. Али то не може да замени уобичајене маршруте уз Дунав и Саву. Као што ни телефонски разговори не могу да замене живе сусрете.

Објашњава да му најтеже падају управо то некретање, одсуство комуникације али и неизвесност, јер не зна се ни колико ће пандемија да траје, ни како ће се завршити, ни како ће свет изгледати после, а пита се какве ће последице по здравље да остави оваква изолација, мада се нада и да ћемо се након овога у свему понашати паметније и одговорније. Овај човек од речи додаје да поштује све што епидемиолози прописују, чак и онда када му се чини да су нека ограничења и забране претерани и подсећа нас на своје детињство у доба Другог светског рата.

– Тада сам научио шта је полицијски час. Али он тада није, као овај данас, за неке од нас трајао 24 сата: почињао је увече, а завршавао се ујутро, тако да су грађани током дана могли да се крећу за својим потребама. Овај данашњи нама старијима од 65 година не дозвољава ни хлеб да купимо. Ни лекове. Време које нам је одређено за куповину, једном недељно од четири до седам или осам ујутро, није најсрећније изабрано. Замислите човека од 80 година који мора да устане у три сата, да по мраку оде до продавнице, да ухвати ред, да чека, да не причам даље. И сад нас у шетњу од сат времена пуштају када је све затворено тако да се и на улици осећамо изоловано. Сметају ми и ратне метафоре којима се слика пандемија. Крстарење војних патрола са дугим цевима по градским улицама такође је било непријатно и непримерено. Као да је неком нарочито стало да све ово што више личи на ратно стање. Још више ми смета што се пандемија често претвара у предизборну кампању па ни испорука респиратора није могла да прође да се не искористи на тај начин – прича Симовић.

И закључује у сличном маниру како је и почео:

– Кад се све ово заврши волео бих, за почетак, да препешачим кроз све улице у којима сам током последњих „двеста“ година у Београду живео. Али да све самопослуге, све кафане, све апотеке, све пијаце, све продавнице новина и дувана буду отворене и да грађани са којима се мимоилазим не носе ни маске, ни дуге цеви...