Мој пут кроз лавиринте уметности

Потиче из породице интелектуалаца. Иако нерадо о томе говори, глумица Хана Селимовић је ћерка познатог новинара Бојана Селимовића, а писац Меша Селимовић јој је деда стриц. Слободни је уметник, важи за особу која не подлеже шаблонима и не прави компромисе. Опробала се на филму, телевизији, и у позоришту, добитница је награда „Зоран Радмиловић”, „Златни смех”, проглашена је за глумицу године у београдском Атељеу 212. Сматра да је уметникова дужност да понуди публици емоцију и садржај који ће до ње допрети. Недавно је виђена у улози инспектора Дивне Дукић у серији „Беса” а сада у серији „Тајкун” игра Јовану, тужиоца Специјалног суда за организовани криминал. Да ли је задовољна добијеним ликом? Шта јој кажу пријатељи... ?

– Веома сам задовољна, имала сам исто осећање и пре него што сам погледала снимљене кадрове, јер је начин на који смо радили донео пуну сатисфакцију, бар мени, без обзира на резултат – каже наша саговорница. – Задовољна сам и када гледам серију, али посебно сам радосна када знам шта тек све следи. Мислим да сам целовито искористила свој простор у серији и да сам заједно са редитељом Мирославом Терзићем, и, наравно, свим глумцима, успела да поставим лик који оставља упечатљив и недвосмислен дојам, иза кога се крије много тога, што није видљиво на први поглед. Пријатељи ми говоре пријатне опаске, цене појаву таквог женског карактера у домаћој серији. Има и оних којима се не свиђа моја Јована. Или је не воле још увек.

Како и зашто сте изабрали да будете глумица?
– Изабрала сам то у детињству, једноставно, то је био унутрашњи порив који нисам никада имала потребу да претерано образлажем. Осећала сам да то тако просто треба да буде. Врло рано. И то опредељење се никада није променило.

Ко су били ваши узори?
– Мислим да нисам никада имала узоре. Била сам окружена личностима које сам поштовала, волела и дивила им се. Ваљда, на том нивоу је било постављено и моје васпитавање и сазревање.

Међутим, нисам никад доживљавала људе као узоре. Само као неку врсту сталне инспирације. Водиља су ми биле сопствене идеје и жеље. А ако говорим о неким доминантим инспирацијама, рекла бих да су то онда биле све снажне жене у мом животу. Од моје мајке, па надаље. 

Београд с татиних рамена

Причајте нам о свом детињству. Првим сликама које памтите?
– Памтим Београд с татиних рамена, кафану „Шуматовац“ и непрестани жамор из његове баште (живим у Македонској улици), мирис дрвећа и мале беле цветиће који падају на путу између цркве Светог Марка и малог позоришта „Душко Радовић”, дрвене скаламерије на Калемегдану на којима учим, брат са мачем од два прута повезаних кесом и насмејана мама.

Осим глуме, једно време бавили сте се и педагошким радом. Били сте асистент Небојше Дугалића на приватној Академији уметности на којој сте и завршили глуму…

– Да, тај посао сам напустила пре готово пет година. Од Небојше Дугалића сам научила како најмудрије с мојим темпераментом, а и даље са страшћу, да пролазим мојим путем кроз лавиринте уметности.

Једном сте рекли да је сваки човек саздан од својих избора…
– Управо тако. Наши избори чине нашу личност. И онда када то покушавамо да избегнемо и то је неки избор. Све одлуке се уткају у наше биће. То не значи да постоје добри или лоши. Само просто, постоје разни, и њихов сплет чини особу таквом каква јесте. Увек је, наравно, благотворније бити миран са сопственим изборима. Макар у највећој могућој мери. То обезбеђује добар сан.

Шта је са позориштем? Колико је познато, врло сте привржени театру…
– Позориште је сада, као што знате, затворено и чека боље време, уосталом као и сви ми. А ја сам му привржена и у овом одсуствовању, једнако као и увек.

Да ли зато ретко прихватате телевизијске улоге?
– Не, улоге на телевизији нисам прихватала јер није било шта да се игра. Серијски програм је знатно напредовао и почео да нуди један богатији, савременији и смисленији садржај него што је то раније био случај. Паралелно са том променом, дошла је и промена мог става према телевизији и учешћу у ТВ пројектима.

У другом наставку „Бесе”

Хоћете ли се појавити у наставку „Бесе”?
– Хоћу, са великим ишчекивањем. Чујем да нас чека прави ролеркостер у даљем развоју приче. Једва чекам да се вратим на снимање „Бесе”, захваујући којој сам стекла више драгих пријатеља и сарадника.

Многи кажу да се оволико није снимало још од времена партизанских филмова… Како коментаришете ову „инвазију” серија?
– Одлично, док траје треба искористити сваки тренутак за покушај да се направи нешто добро и смислено.

По чему ћете памтити серију „Тајкун”?

– По Миши, Радану, Бјели, Тихани, Банету, Марку и свим другим дивним људима који су радили на овој серији. Заиста, нека се сви осете прозваним, без изузетка, по њима и њиховој дару, и духу ћу највише памтити овај рад.

Не питамо вас за остале планове. У овим околностима се, свакако, одлажу?
– Мислим да је тренутно приоритетни план који би требало да нам је свима заједнички - здравље, наше лично и здравље људи око нас. А када та најважнија брига остане иза нас, имаћемо много посла. Онда ће бити заиста важно окренути се уназад и почистити ово наше двориште. Па тек онда, планирати за даље.