Памтићу суперхероје у потрази за квасцем

„Витамине Це, Де, и ако имате цинк, молим вас... И да ли бисте ми објаснили како сте у роману Пешчана хроника осмисли концепт зла које вреба испод новобеоградских блокова још од Другог светског рата”, било би ових дана нетипично питање упућено једном магистру фармације. Међутим, ако се у обзир узме и то да је овај фармацеут уједно и писац фантастике, есејиста, уредник часописа и стрип сценариста Павле Зелић, онда је овакво обраћање сасвим на месту.

Онда би на „безбедној раздаљини, уз сву потребну заштитну опрему”, са тим саговорником могла да се развије прича о ефектима кризе изазване новим вирусом корона на људски дух, али и о конкретним лековима који би могли да је сузбију. Ево шта поводом првог питања мисли Павле Зелић:

– Иако су нас небројени научнофантастични и дистопијски романи, филмови, стрипови, ТВ серије и видео-игре, припремали за ситуацију у којој смо били у последње време, а у којој смо на неки начин и даље, чак и њиховим највећим љубитељима тешко је да прихвате полуапокалиптични симулакрум стварности који сада треба да преживимо као човечанство. Ту су све до недавно пусти градови и опустошене продавнице, празни фрижидери и црне кесе за тела поред болница у САД, пацијенти са ваздушним акваријумима на главама, а све то потцртано црнохуморним клиповима и сликама које сви добијамо на мобилне уређаје, просечно неколико туцета по сату. Наравно да је било и биће безброј примера доброте, честитости, алтруизма па и истинског херојства, јер овакве ситуације подстичу најпре оно добро у људима, нарочито ако не дође до правог и комплетног урушавања друштвеног уређења.

Оно по чему ће он памтити дане карантина, јесу становници скривених идентитета под брендираним или импровизованим маскама, у потрази за сунцем и квасцем, суперхероји када су успешни у најбаналнијим дневним задацима, или прогоњени „маскирани осветници” у прекршају. Сећаће се мера наметнуте изолације, која је све само не прави карантин, јер смо је проводили френетично листајући сајтове са све грозоморнијим објавама.

– Не треба заборавити, када већ поредимо ковид 19 пропаст са Другим светским ратом, да се и у тој глобалној кланици макар понеки спорт играо, па чак и у логорима смрти. Сада се за то прате фудбалске лиге у Никарагви, Таџикистану и Бурундију, хокеј у Белорусији, женска одбојка у Русији и азијски спортови, пре свега ради клађења. А за то време деца расту... и уче – запажа Зелић, додајући да култура постаје преко потребни вентил на експрес-лонцима наших преоптерећених глава, било да се обнавља штиво из прашњавих кућних библиотека, или се откривају нове серије за „бинџовање”.

– Ни ствараоци нe би смели да не буду креативни, па се тако ја рецимо поред редовног и ванредног фармацеутског посла, подухватих пера то јест тастатуре, да напишем мини-серијал прича о смаку света. У међувремену ће (ако ни због чега, а оно због профита), корпоративно удружена људска цивилизација пронаћи, код једног дела популације прокажену, вакцину, која ће тек ужаривати дискусије на друштвеним мрежама, бар у наредних годину дана, колико је будемо чекали... Вера или невера у деловање било ког медикамента, такозвани плацебо ефекат, свакако је веома битна. Још су важнија могућа нежељена дејства ових производа, као и то како ће та терапија коначно бити примењена, као вољна, или наметнута. Тренутно пренамењени лекови попут антималарика хлорокина имају своју улогу, као што ће је неупоредиво више имати и вакцина, а пре свега колективни имунитет, те промишљене препоруке о дистанци, заштити и чистоћи – каже Зелић, уз закључак да све ипак зависи од перспективе из које се овај проблем посматра.