Дискретни хероји из домова за старе

Током ванредног стања међу најдраматичније тренутке свакако спада појава вируса корона у домовима за старе у Нишу и Неготину. Те вести су забринуле јавност, разболели су се корисници и запослени који о њима брину, велики је био и број преминулих, а такав исход био је известан и на основу искустава других држава у борби против нове светске пошасти.

Број од 149 заражених међу запосленима у социјалној заштити , иначе 1,25 одсто од укупног броја запослених, некако остао је непримећен. А, то је након здравства - највећи број заражених у једном систему. Мало се зна да су запослени у домовима за смештај најугроженијих, старих, особа са интелектуалним и менталним тешкоћама, без наредби и уредби, одлучили да не напуштају своје кориснике. Биле су то њихове професионална, а, изнад свега људска одлука, да живот у доба короне наставе у дому, са људима о којима се свакодневно брину, са којима се радују, тугују, решавају њихове проблеме.

̶  Пријавила сам се у првој групи за петнаестодневну превентивну изолацију у установи  ̶  сећа се Александра Лазић, виша медицинска сестра у Геронтолошком центру Обреновац и додаје да је то била прилика и да се  подсете колико значе добри међуљудски односи у колективу.  ̶  Свесни озбиљности ситуације уколико би дошло до уношења вируса у домове, према препоруци Министарства за рад и социјална питања, сви запослени су имали исти став „ако буде потребно рачунај на мене”.  Сви смо били здрави и чврсто решени да тако и остане, сећајући се искуства из 2014. са поплавама.

̶  Када су нас људи о којима годинама бринемо као о својим најближима питали како смо и како су нам деца, бура емоција је била неминовност. Својима смо се телефоном јављали касно увече, тек када су свих 310 корисника били намирени и уснули. Породице знају да радимо посао који се не завршава одласком кући. Мајка сам троје савесне и одговорне деце. Супруг и ја верујемо да је и ово начин да деца одрасту у људе снажног карактера – додаје Александра Лазић.
О стрепњи да ли је све под контролом говори Горан Петковић, руководилац РЈ Тешице, Геронтолошког центра „Јеленац” у Алексинцу.

– Долазио је дан тестирања и стрепња је постала неизмерна, да ли су сви негативни ма ковид тесту, иако сам их целог живота оснаживао да буду  ̶  позитивни. Бојан, радник на одржавању, шета и пуши, каже да верује у мене и све нас и да морају сви резултати да буду негативни. Размишљам, да ли смо спровели све мере. Можда је нешто промакло, имамо 276 корисника са менталним и интелектуалним тешкоћама. Стиже првих 50 резултата… сви негативни – враћа се у прошле дане Петковић, који је боравак у карантину започео са првом групом колега, а затим и наставио са другом.
Непрекидни боравак са штићеницима за Петковића је ново искуство због кога ће инсистирати на томе да се нака од устаљених правила понашања у Дому преиспитају. Сада, каже, схвата колико задовољство представља чак и одлазак до сеоске продавнице.

О невидљивим херојима у доба пандемије, како проф. др Мирослав Бркић са Факултета политичких наука, назива запослене у социјалној заштити, говоре и многа сведочења на сајту Коморе социјалне заштите.

Наводећи шта спаја Алексинац, Нови Сад, Београд, Крупањ и Обреновац он каже:„У њима се налазе домови за смештај најугроженијих, у њима раде Пеца, Ана, Милош, Сара, Јасмина, Иван...”

– Захваљујући овим људима спадамо међу земље са најмање заражених и умрлих у институцијама социјалне заштите у Европи, иако можда другачије делује, јер они не брину већ живе са својим корисницима  ̶  наглашава професор.

Подсећања ради у Србији раде 303 приватна и државна дома са 23.129 корисника. Од почетка епидемије, према подацима ресорног Министарства, вирус је регистрован у укупно  43 установе што је око 14 одсто. Заражено је укупно 574 корисника или 2,48 одсто од укупног броја корисника.