GOOD-BYЕ RAMBO-GEORGE

Каубој са значком шерифа и пиштољем за појасом, увек спреман да потегне први јер је од старог заната Дивљег запада направио нову доктрину Беле куће, последњи пут је прокрстарио Европом у својству лидера најмоћније силе света.

Џорџ је званично обишао савезнике како би се поправила сарадња око Ирана, Блиског истока и човекове околине. Најавио је нову еру трансатлантског јединства која би требало да траје најмање седам месеци. Све у жељи да Европљане увери да његов легат није толико лош као што већина мисли.

Мission impossible.

Можда се из званичних церемонија то није могло наслутити, али већина Европљана једва чека да види леђа осорном Јенкију који је волео да све одлучује и ради сам. Сада су га препустили његовој судбини: или су га игнорисали, или су га извиждали. Труд уложен у опроштајну турнеју био је слабо исплатив.

У новој колекцији европских лидера неки су, истина, мање критични према рату у Ираку, али то није променило опште расположење Европљана који од времена инвазије марта 2003. гаје дубоко неповерење према Американцу. Џорџ је учинио да западни Европљани имају веома негативно, или барем подељено мишљење о САД. У сваком случају много лошије од оног пре ирачког рата. Тек трећина Немаца и Шпанаца, сваки четврти Француз или сваки други Британац може да каже нешто добро о Џорџовој домовини.

Ретко ко је као овај председник САД толико наудио трансатлантским односима. Током два мандата успео је да постане симбол унилатерализма, милитантности и ароганције моћи. Заобилазио је Уједињене нације, вређао традиционално најближе савезнике. Игноришући планетарно загревање бојкотовао је Протокол из Кјота. Постао је „убица климе”.

Творац Новог светског нереда је ратовима у Ираку и Авганистану узнемирио глобалну политику и цену нафте подигао до неслућених висина. Лажни поводи инвазије Ирака, третман затвореника у Гвантанамо Беју, снимци из багдадског затвора Абу Граиб, киднаповања ЦИА, све је то допринело да се озбиљно уздрма престиж Америке као „лидера слободног света”, имиџ који су градила 42 Џорџова претходника.

Америка је под Рамбо-Џорџом престала да инспирише демократију, док је демократија коју су развејавали његови „ф-16” инспирисала исламски фундаментализам. Док се он, загрцнут перецом, питао „зашто нас мрзе”, антибушизам је постајао глобална појава. Није необично да алармантан проценат младих Немаца мисли да ЦИА стоји иза терористичког напада 11. септембра.

Рат у Ираку злоупотребио је као бланко чек да сопственим грађанима ограничи људска права. Врховни суд три пута је у четири године опомињао председника да крши темељне принципе правног поретка. Последњи пут ове недеље када је пресудио да затвореницима у Гвантанаму, од којих су неки тамо шест година, не може да буде ускраћено уставно право да своје тамновање оспоре пред федералним судовима.

„Не волим рат”, изјавио је Американац покушавајући да сачува нешто од својих осам година у Белој кући. Сада му је, изјавио је лондонском „Тајмсу”, просто жао због ратне реторике коју је користио. Чуј, жао! Ко да верује човеку чије су амбиције биле да постане Цезар новог доба?

Од Ирака до трговине челиком, од Авганистана до садашњег трвења око извоза америчких пилића, овај не посебно надарени потомак династије Бушових успевао је да пронађе позиције готово дијаметрално супротне европским. Син је ефикасно уништавао оно што је отац правио.

Џорџова администрација није се либила да надмено прича о „старој Европи” када су неки кључни Европљани одбили да се прикључе ирачкој авантури. Вашингтон је потом НАТО-савезнике приморао да несразмерно гину по гудурама Авганистана због још једног Џорџовог антитерористичког подухвата. И данас их тера да иду оштро против Ирана, иако Европљани сматрају да то није прави начин решавања спора.

Немци никада нису волели Џорџа. Отпор према америчком председнику био је свих ових година ретка ствар која их је уједињавала, па се изгледа само канцеларка Ангела Меркел устезала да критикује госта који је уочи ирачког рата немачко-америчке односе срозао на незапамћено леден ниво. Немци се овога пута нису ни трудили да демонстрирају као што су то чинили током Џорџових ранијих посета. Тевтонски су га игнорисали.

У Италији је Силвио Берлускони, један од осведочених американофила, 24-каратним осмехом дочекао Џорџа. За разлику од Меркелове која је играла игру између блискости и дистанце, каваљере је госта уверавао да две земље никад нису биле ближе. По улицама су се за то време ваљали транспаренти са захтевом да Буш буде изведен пред суд као ратни злочинац.

Никола Саркози, домаћин у Паризу, вратио је Француску у војне структуре НАТО из којих је земљу давно извео генерал Де Гол огорчен покушајима америчке доминације. Саркози, доследни следбеник либералног англосаксонског модела, могао би да се подичи и другим примерима зближавања, али већина Француза и даље мисли да је Џорџ осветољубив, нестрпљив и спреман на све зарад циља који ни њему није јасан.

Чак се и боравак у Лондону разликовао од претходних. Премијер Гордон Браун већ је повукао своје момке из Ирака ударајући завршни ексер у ковчег Коалиције вољних. Стратешко партнерство никако не подсећа на времена лојалног Тонија Блера.

Џорџова ера није донела ништа добро ни Америци ни онима који се сматрају америчким пријатељима. Џорџ међутим не одустаје од улоге каубоја. Његова администрација је ових дана пооштрила контролу путовања Европљана за САД. Он лично и даље држи отворену опцију војног удара на Иран. Његови републиканци недавно су у Сенату блокирали закон о заштити климе.

Неоконзервативни вођа последње велике идеолошке земље на свету успео је да обједини Европљане у противљењу својој политици. Уз моралну сатисфакцију да су били на правој страни, и они, као и многи Американци, сада желе промену. Човек кога воле да мрзе је тако дочекао да га током опроштајне посете Европа махом игнорише. Европљани гледају у време после Џорџа.

Уједињеној, демократској Европи, Америка је данас мање потребна него у временима Хладног рата. Што не значи да прекоатлантски односи на релацији САД–ЕУ, вредни 600 милијарди долара годишње, нису веома важни.

Сећање на Џорџа замрачиваће имиџ Америке у свету у годинама које долазе. Ни Џон Мекејн ни Барак Обама неће се лако отрести сенке његовог погубног легата, иако двојицу председничких кандидата једна ствар везује: свест да задржавање статуса кво није опција. Обојица знају да ће њихов главни изазов бити да поврате загубљено поверење у САД. Већ то је довољно да Европљани буду срећни што су испратили Џорџа. Један од интересантнијих периода трансатлантских односа тек треба да почне.