GOOD-BYE RAMBO-GEORGE

Kauboj sa značkom šerifa i pištoljem za pojasom, uvek spreman da potegne prvi jer je od starog zanata Divljeg zapada napravio novu doktrinu Bele kuće, poslednji put je prokrstario Evropom u svojstvu lidera najmoćnije sile sveta.

Džordž je zvanično obišao saveznike kako bi se popravila saradnja oko Irana, Bliskog istoka i čovekove okoline. Najavio je novu eru transatlantskog jedinstva koja bi trebalo da traje najmanje sedam meseci. Sve u želji da Evropljane uveri da njegov legat nije toliko loš kao što većina misli.

Mission impossible.

Možda se iz zvaničnih ceremonija to nije moglo naslutiti, ali većina Evropljana jedva čeka da vidi leđa osornom Jenkiju koji je voleo da sve odlučuje i radi sam. Sada su ga prepustili njegovoj sudbini: ili su ga ignorisali, ili su ga izviždali. Trud uložen u oproštajnu turneju bio je slabo isplativ.

U novoj kolekciji evropskih lidera neki su, istina, manje kritični prema ratu u Iraku, ali to nije promenilo opšte raspoloženje Evropljana koji od vremena invazije marta 2003. gaje duboko nepoverenje prema Amerikancu. Džordž je učinio da zapadni Evropljani imaju veoma negativno, ili barem podeljeno mišljenje o SAD. U svakom slučaju mnogo lošije od onog pre iračkog rata. Tek trećina Nemaca i Španaca, svaki četvrti Francuz ili svaki drugi Britanac može da kaže nešto dobro o Džordžovoj domovini.

Retko ko je kao ovaj predsednik SAD toliko naudio transatlantskim odnosima. Tokom dva mandata uspeo je da postane simbol unilateralizma, militantnosti i arogancije moći. Zaobilazio je Ujedinjene nacije, vređao tradicionalno najbliže saveznike. Ignorišući planetarno zagrevanje bojkotovao je Protokol iz Kjota. Postao je „ubica klime”.

Tvorac Novog svetskog nereda je ratovima u Iraku i Avganistanu uznemirio globalnu politiku i cenu nafte podigao do neslućenih visina. Lažni povodi invazije Iraka, tretman zatvorenika u Gvantanamo Beju, snimci iz bagdadskog zatvora Abu Graib, kidnapovanja CIA, sve je to doprinelo da se ozbiljno uzdrma prestiž Amerike kao „lidera slobodnog sveta”, imidž koji su gradila 42 Džordžova prethodnika.

Amerika je pod Rambo-Džordžom prestala da inspiriše demokratiju, dok je demokratija koju su razvejavali njegovi „f-16” inspirisala islamski fundamentalizam. Dok se on, zagrcnut perecom, pitao „zašto nas mrze”, antibušizam je postajao globalna pojava. Nije neobično da alarmantan procenat mladih Nemaca misli da CIA stoji iza terorističkog napada 11. septembra.

Rat u Iraku zloupotrebio je kao blanko ček da sopstvenim građanima ograniči ljudska prava. Vrhovni sud tri puta je u četiri godine opominjao predsednika da krši temeljne principe pravnog poretka. Poslednji put ove nedelje kada je presudio da zatvorenicima u Gvantanamu, od kojih su neki tamo šest godina, ne može da bude uskraćeno ustavno pravo da svoje tamnovanje ospore pred federalnim sudovima.

„Ne volim rat”, izjavio je Amerikanac pokušavajući da sačuva nešto od svojih osam godina u Beloj kući. Sada mu je, izjavio je londonskom „Tajmsu”, prosto žao zbog ratne retorike koju je koristio. Čuj, žao! Ko da veruje čoveku čije su ambicije bile da postane Cezar novog doba?

Od Iraka do trgovine čelikom, od Avganistana do sadašnjeg trvenja oko izvoza američkih pilića, ovaj ne posebno nadareni potomak dinastije Bušovih uspevao je da pronađe pozicije gotovo dijametralno suprotne evropskim. Sin je efikasno uništavao ono što je otac pravio.

Džordžova administracija nije se libila da nadmeno priča o „staroj Evropi” kada su neki ključni Evropljani odbili da se priključe iračkoj avanturi. Vašington je potom NATO-saveznike primorao da nesrazmerno ginu po gudurama Avganistana zbog još jednog Džordžovog antiterorističkog poduhvata. I danas ih tera da idu oštro protiv Irana, iako Evropljani smatraju da to nije pravi način rešavanja spora.

Nemci nikada nisu voleli Džordža. Otpor prema američkom predsedniku bio je svih ovih godina retka stvar koja ih je ujedinjavala, pa se izgleda samo kancelarka Angela Merkel ustezala da kritikuje gosta koji je uoči iračkog rata nemačko-američke odnose srozao na nezapamćeno leden nivo. Nemci se ovoga puta nisu ni trudili da demonstriraju kao što su to činili tokom Džordžovih ranijih poseta. Tevtonski su ga ignorisali.

U Italiji je Silvio Berluskoni, jedan od osvedočenih amerikanofila, 24-karatnim osmehom dočekao Džordža. Za razliku od Merkelove koja je igrala igru između bliskosti i distance, kavaljere je gosta uveravao da dve zemlje nikad nisu bile bliže. Po ulicama su se za to vreme valjali transparenti sa zahtevom da Buš bude izveden pred sud kao ratni zločinac.

Nikola Sarkozi, domaćin u Parizu, vratio je Francusku u vojne strukture NATO iz kojih je zemlju davno izveo general De Gol ogorčen pokušajima američke dominacije. Sarkozi, dosledni sledbenik liberalnog anglosaksonskog modela, mogao bi da se podiči i drugim primerima zbližavanja, ali većina Francuza i dalje misli da je Džordž osvetoljubiv, nestrpljiv i spreman na sve zarad cilja koji ni njemu nije jasan.

Čak se i boravak u Londonu razlikovao od prethodnih. Premijer Gordon Braun već je povukao svoje momke iz Iraka udarajući završni ekser u kovčeg Koalicije voljnih. Strateško partnerstvo nikako ne podseća na vremena lojalnog Tonija Blera.

Džordžova era nije donela ništa dobro ni Americi ni onima koji se smatraju američkim prijateljima. Džordž međutim ne odustaje od uloge kauboja. Njegova administracija je ovih dana pooštrila kontrolu putovanja Evropljana za SAD. On lično i dalje drži otvorenu opciju vojnog udara na Iran. Njegovi republikanci nedavno su u Senatu blokirali zakon o zaštiti klime.

Neokonzervativni vođa poslednje velike ideološke zemlje na svetu uspeo je da objedini Evropljane u protivljenju svojoj politici. Uz moralnu satisfakciju da su bili na pravoj strani, i oni, kao i mnogi Amerikanci, sada žele promenu. Čovek koga vole da mrze je tako dočekao da ga tokom oproštajne posete Evropa mahom ignoriše. Evropljani gledaju u vreme posle Džordža.

Ujedinjenoj, demokratskoj Evropi, Amerika je danas manje potrebna nego u vremenima Hladnog rata. Što ne znači da prekoatlantski odnosi na relaciji SAD–EU, vredni 600 milijardi dolara godišnje, nisu veoma važni.

Sećanje na Džordža zamračivaće imidž Amerike u svetu u godinama koje dolaze. Ni Džon Mekejn ni Barak Obama neće se lako otresti senke njegovog pogubnog legata, iako dvojicu predsedničkih kandidata jedna stvar vezuje: svest da zadržavanje statusa kvo nije opcija. Obojica znaju da će njihov glavni izazov biti da povrate zagubljeno poverenje u SAD. Već to je dovoljno da Evropljani budu srećni što su ispratili Džordža. Jedan od interesantnijih perioda transatlantskih odnosa tek treba da počne.