Истина у доба постистине

Постистина је реч која је, према Оксфордском речнику, 2016. била проглашена за реч године, јер су уз помоћ ње аутори објашњавали Трампов долазак на власт и брегзит. Постчињенично стање (или постистина) значи да постоји плурализам интерпретација истина које људи заговарају, а које бране „објективним” подацима, уз велику емотивну ангажованост. Феномен постистине није нов, али је у доба пандемијске кризе добио на значају.

Критичар би рекао: „Увек је било тако; нема ничег новог у томе да се у доба катастрофа људи окрећу алтернативним изворима истине; шта ће нам онда неки нов појам постистине?” Не треба бити историчар, антрополог или социолог да бисмо знали да су некада људи веровали да лет птица предвиђа ток пандемије, или да се куга може излечити враџбинама. Рекло би се да је увек било много истина – религијских, магијских, медицинских... Међутим, аргументи против оваквих критика апелују на уважавање контекста, тј. на то да су модерност и просветитељство кардинално променили свет и начин резоновања у свим, па и у кризним временима. Другим речима, ситуација није иста као пре 300 или 500 година, јер је једна од темељних претпоставки модерности да постоји објективна реалност која се може рационално и научно спознати. Али шта се дешава у време кад „научних” истина има много и кад постоји слободан интернет простор на којем се те истине могу представити другима?

Дешава се то да данас једини верују у то да су 5Г мрежа и Бил Гејтс криви за појаву ковида 19, да други оптужују кинеске лабораторије, а трећи сматрају да је све завера фармацеутске индустрије. Воде се дебате о вакцинама, о различитим лековима који наводно могу да помогну, али се вирус повезује и с питањима типа: да ли је Земља можда ипак равна плоча, да ли рептили владају светом или је све у вези с климатским променама лаж? На друштвеним мрежама се дословно бију вербалне битке у вези са свим овим теоријама, а те битке се каткад преносе и у реалан друштвени простор. Посебно занимљиво, и битно другачије од неких ранијих историјских периода, јесте да људи данас своје идеје бране „научним доказима”. Иза сваке тврдње по правилу следе графикони који представљају резултате „научних истраживања”. Таква статистика се потом још и поткрепљује изјавама и тумачењима „стручњака”.

На овај проблем упозоравао је још средином прошлог века чувени социолог Рајт Милс кад је говорио о порасту „екстремног емпиризма”, о томе да се у јавности све шарени од графикона и бројки за које људи не могу да процене да ли су валидни. Већина људи заиста и није довољно стручна да процени методологију научних истраживања, квалитет инструмента или узорак, а бројке су јако заводљива ствар, нарочито када треба да поткрепе оно што и иначе мислите о некој појави. Зли језици кажу да се статистиком све може доказати (што у принципу говоре само они који о статистици не знају ништа), али је истина да се интерпретација резултата истраживања може злоупотребити. Дакле, у доба постистине није довољно само веровати у нешто (као у давна времена), већ то треба и „научним показатељима доказати”.

На крају, у вези с концептом постистине посебно је важно то што емоције имају кључну улогу. Штавише, на место критичког просуђивања долазе сентименти који бивају водичи за даље учвршћивање већ усвојених ставова. Људи читају текстове који су у складу с њиховим већ формираним мишљењем, исто као што слушају и гласају за политичаре који им говоре оно што желе да чују. Нема правог окршаја аргумената и критичког пропитивања сопствене позиције. На пример, у доба брегзита се могло видети како се манипулише економским подацима (колико кошта боравак у ЕУ) и како се један те исти број тумачи различито у складу с тим да ли сте за опстанак или за излазак из ЕУ (што је умногоме био емотивно, а не рационално условљен став).

У доба плурализама истина, логична нуспојава је ерозија поверења. Старија комшиница ми се пожалила како стварно не зна коме да верује. Чита опречне податке, слуша о различитим теоријама за које не зна да ли су завереничке или у њима ипак има истине, и заиста би волела да јој неко каже шта је тачно кад је реч о вирусу корона. Питала сам је: „А ко то треба да вам каже, ко је за вас легитимни извор истине? Неки политичар, лекар, код нас или у иностранству, ко би то могао бити?” „Никоме од њих ја не верујем, сви они лажу”, гласио је одговор.

Можемо да затворимо круг: за истином и даље трагамо, поверење опада, а сумња расте. Доба постистине је плодно тло за популизам, ауторитарне режиме и неодговорно понашање према себи и другима, упозоравају критичари. С друге стране, заговорници концепта сматрају да је дошло право доба демократије знања те да је одзвонило централизацији извора истина. Било како било, истина у доба постистине има много, и свако има своју, а неки, као у серији „Досије Икс”, верују да је она права истина и даље тамо негде...

Доценткиња на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa