Побуна није револуција

Догађаји који потресају САД од 25. маја 2020. године изазвали су велико интересовање у свету, због значаја те државе на светске односе. Непосредни повод побуне је полицијска бруталност којом је изазвана смрт једног Афроамериканца. Такво поступање полиције има основ у одлуци Врховног суда САД од 1980 „да полицајац може пуцати и да убије ако осети претњу по његов живот. Не ако претња заиста постоји, наиме ако он једноставно осети претњу по његов живот”. Сам случај није нов, али је у склопу пандемије коронавируса и губитак преко 45 милиона од 178 милиона радних места изазвао је побуну. Побуна се проширила на више од половине држава и то већином где су гувернери демократе. Посматрајући сада стање побуне, иста није опасна и као свака побуна осуђена је на неуспех. Побуна нема визију будућности, нема платформу, нема стратегију и нема вође. Ово је сукоб партијских елита. Побуне почињу као мирне демонстрације, па како  се приближава ноћ, на крају мирних демонстрација почињу пљачке уз учешће ,,мирних демонстраната''. Оваква поступања „побуњеника” у САД нису нова. Након нестанка струје 1977 Њујорку, нереда 1992 у Лос Анђелесу, 2014 у Фергусону настаје „неприхватљива ескалација насиља” са разбијањем и пљачкањем, што се и сада понавља. После тога се почисти стакло обнове се излози и све се наставља по старом. Бунт изазива расизам, социјална неправда, који су системског карактера, који је уграђен у темеље САД од њеног настанка.  Досадашња изборна алтернатива је промена од демократа до републиканаца и обратно а да се ништа не промени. Они што говоре о грађанском рату и револуцији су на позицији велике политике а ово је само губитак САД лидерства у међународним пословима. Ови догађаји указују да је америчко друштво ушло у период унутрашњег хаоса изазваног политичким сукобом пропадајућег либералног система заснованог на финансијским и берзанским махинацијама, насупрот васпостављања реалне економије и оздрављена друштва. Промена власти у САД је немогућа без  „америчке амбасаде у САД да призна уличну власт” као легитимну што се увек дешавало у досадашњим „цветним уличним револуцијама” у свету.

Митар Радоњић,
Нови Сад