Таксисти као академици

Кад год таксисти крену у неку акцију, тих дана избегавам да користим њихове услуге.Деси се, понекад, да будем немоћан и да хоћеш-нећеш улетим у такси, јер ми се увек некуд жури. Тако и прекјуче, на окретници у Медаковића насељу, као за инат нигде тролејбуса. Таксиста у "аудију" је приметио моје цупкање у месту и нервозу, па се убрзо примакао станици и ту, као лавица у савани кад мерка своју жртву, чекао да попустим. Њему се није журило, а ја сам поскакивао као да ме бешика притисла.

И онда, ипак, уђем у "ауди", а таксиста као да је чекао само тај тренутак и у секунди ми набаци својим језиком омчу око врата.

– Комшија, видите ли ви шта се ради са нама? – не сачека он ни да вежем појас. Ћутим и покушавам да му ставим до знања да ми није до какве приче.

– Да, да, нико нема разумевања за наше невоље, а кад им затребамо сви гракну: "Где су ти таксисти, дођавола!" Хоће да нас оставе без хлеба, зар смо то заслужили – наставио је таксиста да меље.

– Аман, човече, не оптужујте ме без разлога. На вашој страни сам од пре четири деценије, још кад су вам убили колегу Тиосава Јанковића и бацили у бунар. Али, много пута сте ме и разочарали својим поступцима – ланух и не верујући да је таксиста успео да ме убаци у своју "машину".

– Шта, чиме смо вас то разочарали? Можда тиме што кратком обуставом рада желимо да сачувамо наша права – поче таксиста да пада у ватру, а ја се већ покајах што нисам био и остао мумија. Сад више није било повратка. Гледам како да му се обратим, јер да му знам бар име, које је некад било истакнуто испред сувозачевог места, некако бих успоставио приснији однос.

– Како бих био обрадован када бисте некад организовали обуставу рада зато што је неки од ваших колега "одрао" муштерију. Не сећам се да сте се икада оградили од примитивних, нечасних и безобразних појединаца...

– Зашто да одговарамо за неваспитање других... – прекиде ме таксиста усред говора који однекуд изрони из мене, али се ни ја не дадох.

– Ако вам муштерија из унутрашњости каже адресу, па чак одреди и трасу по савету родбине, зашто га често направите будалом, тако што возите сасвим десетим улицама, да би вожња на крају била дупло скупља? Зашто бежите са улица чим почне да пада киша? Нема вас када сте нам најпотребнији. Падне ли снег, нећете да возите, кажете да клизаво, оштетићете кола, неко ће вас ударити. Тврдите да вас много има, а ја велим мало, мало, још увек мало. Зашто морам понеком од вас да објашњавам где се налази та и та улица, иако је она у ширем центру града. Упознајте бар Београд. Мора да вас буде толико да се борите за сваки километар и да више никада, н и к а д а не питате муштерију докле иде. Видите, господи таксистима се не вози, ако је релација кратка. Нема везе што њихове услуге тражи трудница, онемоћали старац, инвалид, неко коме је такси неопходан – и ја навалих, богами, као да нисам пет година реч изустио. Сад се таксиста нађе у бунилу, не зна шта га је снашло. Хтео би да напусти "бојно поље", али не зна како да побегне. Шкргуће зубима и можда размишља да заустави "ауди" и да ме избаци из возила. Видим му шаке којима снажно стиска волан.

– Ви нас оцрнисте, а ниједном не поменусте да се јевтино возите... – рече он после краће паузе.

– Ууу, баш вам је вожња јевтина. Постоји у пословном свету једно правило вековима старо – свако диже руке од посла који му не доноси приходе. Како то да од вас шест хиљада, колико кажу да вас има у Београду, нико не побеже у неку другу професију? Зашто сви хрле у таксисте? Зато што нико не сме да вас пита за цену услуга, као да вам неко кад то помене набије прст у око, а? – не могу себе да препознам. Покушавам да се обуздам, да не би дошло до тежег конфликта. Само уздишем и гледам негде у страну.

Неко време нико од нас двојице ни реч не проговара.

– Заборављате да држимо главе у торби, јер има  свакаквих муштерија, манијака, лудака, убица, наркоса, и сви такви седе мени иза леђа. Само чекам да ме неко од њих прекоље или пуца у главу. Знате ли за такав страх? Због тога ретко и помињемо скупе поправке возила, резервне делове, бензин или нафту – опет изусти таксиста неколико реченица.

– Знам за све опасности вашег посла, зато и кажем да вам није лако. Али, морате пружити шансу свакоме да се испроба у том послу. Увек има бољих, културнијих, са лепшим возилом, па нека испадају из игре они који не испуњавају услове за таксисту велеграда. Овако ме подсећате на чланове Француске академије у коју нико не може да буде изабран, без обзира на допринос науци, култури, уметности, све док се неко од бесмртника не пресели на онај свет и не ослободи место за новог академика. Ето, ви ми личите на 6.000 бесмртника. Јурите, бре, "дивљаке", они су ти који вам узимају хлеб – повисих тон да се и таксиста намах уплаши, наби главу међу раменима и као да се питао, који је па сад овај главоња да му ту држи вакелу. Зарекох се да више нећу ниједну реч изговорити. У жару расправе нисам обраћао пажњу на то куда ме он вози. Гледао сам кроз ветробран, а ништа нисам видео. У једном часу приметих да смо у Господској улици у Земуну.

– Шта ћемо овде? Тражио сам да ме возите у Македонску улицу – није прошло ни пет минута, а ја већ прекрших дату реч.

– Не знам ни сам како смо доспели овамо. Нема везе, сад ћу да окренем и за петнаестак минута смо у Македонској – рече таксиста.

Ни ја нисам знао, да ли је ова вожња била његов марифетлук или смо обојица обневидели од разговора у који смо се уплели. Чекао сам само да ми наплати цену која је откуцана на његовом таксиметру, па да цео Београд дигнем на ноге. Међутим, стари лисац је тачно знао колико стаје вожња од Медаковића до "Политике".