Колорит Џулијана Опија

Ексклузивно за Политику
Беч, јуна – Џулијан Опи, један од најзначајнијих инајпризнатијих заступника савремене енглеске уметничке позорнице, присуствовао је недавно отварању изложбе својих најновијих графичких радова у бечком Музеју примењених уметности.

Опи је један од упадљивих весника нове креативне реалности у којој медијски кодови, емотикони, пиктограми, савремена компјутерска технологија и снага поруке, корак по корак, потискују класичне уметничке технике. Његова инвентивност на пољу компјутерски генерисаног сликарства и скулптуре, лако препознатљива сведеност форми која се граничи са лого-иконографијом, префињени осећај за боје, ликовни језик који интегрише и потом трансформише склоп архитектуре, пејзажа и хипербола, а пре свега праволинијски принцип „мање значи више”, сврставају га у челне редове нове генерације уметника која мења и вишевековну идеју музејске традиције.

Ју-тјуб, Фликр или Фејсбук, претварају се, због своје популарности и приступачности свим светским социјалним слојевима корисника, али и проширених медијалних могућности, у „директне” изложбене просторе пуне техничких погодности које су у стању да било којем креативном раду придодају димензију више.

Названа једноставно „Свежи радови” изложба Џулијана Опија, која је отворена до краја септембра, подељена је у три велике тематске групе: портрети(инспирисани холандским и британским портретистима од 17. до 19. века), актови и пејзажи(јапански предели). Састоји се од светлосних кутија, видео пројекција, ЛЕД и ЛЦД екрана са компјутерским анимацијама, мурала, графика, „ласерских портрета” и компјутерски генерисаних скулптура. Због специфичне физичке природе приказаних дела, изложба је постављена у, за такве прилике, до сада некоришћеним просторијама МАК-а које обилују природним светлом. Директор музеја Питер Невер је на конференцији за новинареразјаснио да је, због свих вибрирајућих слика и покрета, било неопходно редуковати количину вештачког светла да би се избегло рефлектовање и још више истакао интензиван колорит Опијевих радова.

Џулијан Опи од почетка деведесетих година прошлог века креира своја уметничка дела искључиво на компјутеру, а од пре неколико година све чешће користи покретне слике. Вишеструко је награђиван за своје илустрације, између осталих и за омот Блуровог албума „The best of” (2001).

„Политика” је добила прилику даразговара са овим британским уметником пред отварањењегове изложбе у МАК-у.

Ваша серија„Осам јапанских предела” комплетирана је непосредно пред отварање бечке изложбе. Откудинтересовање за Укио-е школу и специјално за уметнике Хирошигу и Утамару?

За Хирошигу су чули многи, тако да не могу да се похвалим да сам га ја открио. На крају крајева, постао је популаран онога тренутка када се прочуло да је Ван Гог насликао своје јапанске импресије по узору на његове цртеже. Не знам да ли вам је познато да је и Херже, творац стрипа о Тинтину, у неколико наврата копирао стил јапанских укио-е цртача, што је веома очигледноу свесци „Тинтин на Тибету”. И Тулуз Лотрек је код Јапанаца пронашао инспирацију за своје карикиране портрете париског миљеа. Док су Европљани на укио-е гледали са дивљењем, он је за Јапанце био „петпарачка уметност”. На укио-е цртежима су се, осим сцена из грађанског животаи пејзажа, често налазили портрети проститутки и глумаца Кабуки театра, чак и експлицитне сексуалне сцене, јер су једноставно били намењени обичном свету. Међутим, мојих „Осам јапанских предела”, ма колико то чудно звучало, директно је инспирисано нечим што сам као тинејџер доживео на свом лутању по Корнволу, и то касније повезао са својом љубављу према укио-е техници – доминацију простора над човеком, празнину и неоскрнављен мир. Од тада су празни простори напросто почели да ме фасцинирају – непрегледни крајолици, напуштене фабричке хале, шуме... После Корнвола, можда најпресуднији утицај на мој рад имала су путовања по Шведској и Норвешкој на којима сам покушавао да завирим у сваку просторну мистерију, и да себи дам одговор на питање: Како је могуће да овако нешто постоји? Много година касније кренуо сам да истражујем Јапан. Шкљоцао сам својом дигиталном камером и нацртао пуно скица, а све то ми је служило као подлога за „Осам јапанских предела”.

(/slika2)МАК је у неку руку право место за показивање радова инспирисаних Укио-е школом

Да, и то је још једна невероватна спона између моје садашње изложбе и ове институције. МАК има најбогатију колекцију укио-е цртежа ван граница Јапана – негде око 4.000 примерака.

Како бисте описали своју цртачку технику коју критичари уметности најчешће оцењују као мајсторско свођење?

Иако је чињеница да се концентришем на релевантне базичне карактеристике простора или људи које портретишем, ја се са епитетом „редукције” не бих сасвим сложио. Сматрам да се у мојим радовима не ради о редукцији већ о експанзији. Једноставно сетрудим да све радим спонтано, да докучим и спознам ствари и људе по импулсу, јер мислим да оног тренутка када мораш да донесеш одлуку о нечему, то значи да си на погрешном путу. Једино где нисам спонтан је избор материјала: стално наручујем стакло од исте стакларе из Берлина а електронске паное и ћелије од једног јединог енглеског произвођача светлећих реклама.

Ваши актови, и поред своје базичности, имају веома специфичну динамику!?

Често чујем питање: Зашто вашим моделима фале стопала?Или, зашто немају лице? Код мене се ради о пиктограмским играма и мењању улога. Стопала знају да одвуку пажњу,док је то уствари један део тела који се у портретисању може сасвим изоставити а да никоме не одузме људскост. За женске фигуре сам узео узор једноставног пиктограма за женски тоалет, који такође нема стопала. Или можда грешим? Дводимензијалност отвара фантастичне могућности за постављање правих питања: Ко је то, шта осећа, да ли нешто осећа? Слично томе, за предмете или природу можете се запитати шта их дефинише и какав је њихов пикторалан положај у општој слици света. У „Осам јапанских предела” то сам нагласио помоћунеколико лајтмотива: негде је то јато птица које прелеће небо, негде одраз планинског масива у води, а понекад је то лагано њихање латица белих рада на ветру.

Женски модел који сте користили у најновијој серији овде приказаних актоваима скоро војничку презентност

То је пука случајност, у смислу да је модел који ми је позирао била атлетска особа која је у себи носила ту дисциплину и ритмику. И то је такође једна јако интересантна ствар. Сваки модел, наиме, „пресликава” сопствену динамику на уметничко дело.

Због невероватно реалистичне оптике често се чује питање да ли сте у изради женских портрета, инспирисаних класичним холандским и британским портретистима, комбиновали фотографију са цртежом?

Током последњих неколико година заинтересовао сам се за радове сера Питера Лелија, Иноха Симена, Артура Девиса, Ван дер Ворта и Џорџа Ромнија, за њихов начин ликовног представљања у коме су изузетно велику пажњу обраћали на најмањи детаљ на одећи својих модела.  

Моји нови портрети су цртани руком у компјутерском програму, што није тако једноставно као што можда звучи. Било ми је, на пример, потребно пет дана да дотерам у ред све детаље хаљине за портрет „Марије Терезе са црвеним шалом”.