Одбрана установе културе „Кораци” чистом реториком

Поводом примедбе да књиге објављене у установи културе „Кораци” стоје у магацину уместо да дођу до читалаца директор Златко Милојевић је у тексту “Уместо у књижарама, књиге у магацину“, објављеном јуче на рубрици Култура у Политици,  навео да аутори могу наћи другог издавача, ако им услови не одговарају, да је у питању некомерцијална делатност као и да те књиге не би другачије биле објављене да нема „Корака”.

Сви ови аргументи су неутемељени и служе као чиста реторика којом ова установа жели да се одбрани. Пре свега, град Крагујевац одувек помаже своје ауторе и доскоро су они преузимали цео тираж, који су сами дистрибуирали. Од 2019. године књиге финансиране на тај начин објављују „Кораци”. То значи, да су аутори који су планирали да конкуришу, затечени овом променом у току припрема књига, па нису могли да бирају другог издавача. Поготову не зато што та промена није деловала проблематично с обзиром на то да се о установи мало тога знало.

Свакако је боље да постоји институција која дистрибуира књиге уместо да то раде сами аутори. Међутим, проблем је што се овде појављује цео бирократски апарат који ни на који начин не учествује у раду на књигама, а по објављивању није у стању да их дистрибуира. Конкретно, на мојој књизи смо радили Татјана Јанковић, као уредница, Владимир Ранковић као дизајнер, Александар Ђоковић, као графички уредник, и ја. Од ових људи једино је Александар Ђоковић запослен у Установи културе „Кораци”. Што се лектуре и коректуре тиче, такође смо то Тања и ја урадили, а лекторка се само потписала.

Имамо ситуацију да се по урађеном послу појављује фантомска фирма и преузима оно што су други завршили у своје власништво. У њој раде људи ван ове струке, ако не и без икакве конкретне струке, пошто поменути Златко Милојевић добија директорска места како коју фирму у којој је радио затворе или га смене, а нову фирму отворе. Што се тиче приговора да је у питању некомерцијална делатност, то је бесмислено пошто се до књига може доћи само куповином. Чак им је и основни план да ће сами аутори откупити књиге. На сајму нису хтели ни критичарима да дају књиге бесплатно, а с обзиром на то да већина критичара свој посао ради за мали или никакав новац, да сви издавачи тако раде, критичарски посао би био немогућ. Од написаних критика зависи и успех приликом откупа. На сајму сам имао другу књигу на штанду недалеко од њиховог. Та књига се разграбила, али није било искључено да се виђеним људима у култури да и бесплатно пошто се то дугорочно исплати.

То показује само у којој су мери људи који раде у „Корацима” неупућени у књижевни живот. Такође, њихова неупућеност иде дотле да не знају ни о којој врсти књиге је реч. Тако сам сазнао да су, у једном од малобројних покушаја да нешто ураде, моју књигу изабраних песама (које упорно називају збирком) послали на конкурс за најбољу збирку песама и то за награду коју већ имам, а чак сам до годину дана раније био и у жирију. Због те неупућености Милојевић наивно мисли да моју критику дискредитује тиме што верује да бих иначе имао проблем да нађем издавача. Истина је да ми већ излази друго издање књиге пошто сам од издања у „Корацима” дигао руке. Такође ми ове године излази неколико књига, разних жанрова, код различитих издавача, за које добијам и хонораре и које ће бити дистрибуиране како треба.

Приговор директора да је установу основао град, треба схватити као класично скривање иза моћнијих. Овде, међутим остаје питање, која је корист за сам град, који иначе мало средстава издваја за културу, постојање једне овакве фирме, која је корист за грађане да људи који не разумеју ни како културни живот функционише раде у култури и на који начин град финансира уметничке пројекте ако сами аутори морају накнадно да плате примерке књига.